Kada bi zatvorenih očiju ušli u dvorište Veroljuba Đokića Verka bez sumnje stekli bi utisak da ste u nekoj tropskoj šumi, zvuk ptica bi vas odmah tamo odveo, međutim po otvaranju očiju shvatili bi da ste samo u jednom dvorištu u Mačvanskoj Mitrovici okruženi brojnim papagajima.
Verko je od malih nogu bio ljubitelj golubova i godinama je bio pasionirani golubar, ali kako je vreme prolazilo, a kod njegovog sina se javila ista ljubav on se polako povlači i prepušta sinu taj svoj hobi, ali sebi nalazi drugi, vrlo sličan – počinje da uzgaja papagaje.
„Dosta mojih komšija se dok sam još bio klinac bavilo golubarstvom i nekako sam ih i sam zavoleo. Jedan za drugim, nakupilo ih se, a i godinama je to bio moj hobi, sve dok se sin nije umešao, tu ja nekako sasvim spontano nabavljam par malih papagaja, takozvanih tigrica i nimfi i sa njima je sve i počelo. Bilo je to pre nekih desetak, dvanaest godina, prilično davno. Tada nisam planirao da to bude neko ozbiljnije bavljenje papagajima, čisto zanimacija u slobodno vreme, ali kako sam više učio o njima tako ih je i bivalo sve više i ne samo to, počeo sam da nabavljam raznorazne vrste i da širim prostor koji je za njih namenjen“, počinje Verko.
On trenutno od manjih vrsta ima oko stotinak tigrica, desetak pari nimfi, tu si i neki krupniji papagaji i to aleksandri, penanti, žakoi, a poseduje i dva para plavo – žutih makao ara.
„Meni su papagaji jako zanimljivi, bukvalno kada sam na poslu jedva čekam da dođem kući da ih vidim, da ih nahranim, koliko ja volim njih, mislim da toliko i oni mene na neki način vole, oni se vežu za gazdu i zaista prosto mi se obraduju kada ih obilazim. Zanimljiva mi je njihova pesma, taj njihov ljubavni zov kada se pare, pa to koliko su brižni roditelji kada dobiju mlade, njihove boje i kako ih menjaju kada se mitare. Svaki papagaj može da se nauči da priča, samo mu treba posvetiti vremena i ponavljati određene reči“, priča dalje Verko.
On kaže da papagaji, baš kao i golubovi zahtevaju dosta pažnje, mora se voditi računa o higijeni kaveza, o ishrani koja mora biti raznovrsna – preko povrća do orašastih plodova, moraju imati svežu vodu i slično. Na vremenske prilike su se vremenom prilagodili i što se toga tiče, kako ističe Verko, vrlo su otporni. Najvažnije je kada dođe zima da budu u zatvorenom, eventualno kada su spoljašnje temperature značajno u minusu da im se prostorije malo dogreju. Osim što zahtevaju vreme, zahtevaju i određena novčana sredstva, upravo zbog ishrane, pa tako neki papagaji se prodaju i taj novac se uloži u hranu i tako u krug.
Cena papagaja varira od 300 dinara za koliko se može kupiti papagaji tigrice, pa do preko 1000 evra koliko koštaju are.
„U nekoj bližoj budućnosti trebao bih da ostvarim saradnju sa jednim prijateljem iz Italije. Čovek se zove Fabio Bjanko, oženjen je Mitrovčankom bio je kod mene i potpuno se oduševio kada je video koliko ja volim papagaje. Zahvaljujući njemu očekujem da ću supeti da nabavim još jedan par ara, a tu sa njima svakako neću stati, planiram da ih nabavim još, ali ne samo njih, nego i kakadue. Ukoliko ostvarim sve što sam zamislio to moje bavljenje papagajima bi moglo iz hobija polako da pređe i u biznis. Prethodnih godina nisam imao previše prostora za njih, a ni vremena onoliko koliko bi jedna uzgajivačnica papagaja zahtevala, iskren da budem ni sredstava, zidao sam kuću, školovao decu, međutim sada su se neke stvari promenile“, kaže Mačvanin.
O papagajima zna puno toga, ali još uvek uči i voli da posećuje kako izložbe, tako i bazare, te je kako ističe to još jedna lepa strana ovog hobija, u brojnim mestima je ostvario kontakte, sklopio prijateljstva, razmenjuju se mišljenja, znanje, iskustva.
Stariji sin ostao je veran golubovima, a Verkovu ljubav prema papagajima u jednoj meri počela je da deli i njegova supruga.
„Zorica im pravi hranu i hrani ih kada ja nisam zbog posla u mogućnosti i to mi puno znači, nije da ih voli koliko i ja, ali mi je svakako velika podrška“, kaže Verko i za sam kraj se zahvaljuje svojim komšijama koje ističe imaju razumevanja za njega i njegov hobi, jer papagaji, priznaje, znaju nekada biti zaista jako bučni.
