Za Draganu Vićentić Vučenović rukoment nikada nije bio samo sport, rukomet je bio način života, razmišljanja. Kroz rukomet se živelo i za rukomet se živelo. Od osnovne škole, pa do dana današnjeg on jeste bio i ostao veliki deo njenog identiteta.
Sada, sa 57 godina, ne tako brza i okretna kao ranije, ali podjednako zaljubljena u ovaj, što bi pojedinci rekli, sport suviše grub za žene Dragana, popularna Veca i dalje igra.
Rođena je 1962. godine u Mačvanskoj Mitrovici gde je i napravila prve korake u rukometu, a glavni „krivac“ za to bio je nastavnik fizičkog vaspitanja Jova Martinović.
„Rukomet sam počela da se igram još u Osnovnoj školi „Dobrosav Radosavljević Narod“ kod nastavnika Jove Martinovića. On mi je usadio ljubav prema tom sportu, mada smo na njegovim časovima igrali i košarku, stoni tenis, fudbal, bavili se gimnastikom i folklorom. Svako od nas se izdvajao u nečemu, za mene su to bili atletika i rukomet. Ranijih godina prednost je upravo imala kraljica sportova, da bih se kasnije potpuno opredelila za loptu. Nastavnik Jova nas je zaista sve podsticao da se bavimo bilo kojim sportom, da svoje vreme i energiju usmerimo na nešto korisno i zahvalna sam mu na tome“, priseća se svojih početaka Dragana.
Nakon završene osnovne škole ona odlazi na dve godine u Niš gde se priključila RK „Din“ i to odmah ekipi koja se takmičila u tada Drugoj saveznoj ligi. Po povratku sa juga Srbije uključuje se u rad RK „Srem“ koji su u to vreme vodili Ivica Jukić i Branko Jovanović.
„Srem“ tada vojvođanski ligaš osvaja prvo mesto u sezoni 1981/1982, a za najboljeg golgetera sa 213 golova proglašena je upravo Dragana. Ekipa se plasira u Međurepubličku ligu Vojvodine i Bosne i Hercegovine, a nakon pet godina , na čelu sa Draganom koja je nosila kapitensku traku, 1985. godine ostvaruje se plasman za nastup u Drugoj saveznoj ligi, a zatim i u Prvoj.
U svim sezonama i u svim ligama u kojima je igrala Dragana je jednostavno bila je među najboljim igračicama, brza, okretna, eksplozivna. Uvek neustrašiva, požrtvovana. Neko ko motiviše celu ekipu i pokreće igru.
Za Rukometni klub „Srem“, u kojem je ostavila neizbrisiv trag, odigrala je 220 prvenstvenih utakmica i postigla 1559 golova, dok je na 200 prijateljskih utakmica postigla skoro 1400 golova.
Pet utakmica odgrala je Mačvanka i za seniorsku reprezentaciju Vojvodine, za koju je postigla 8 golova, a pred kraj rukometne karijere odigrala je i po jednu sezonu za „Nopal“ iz Bačke Palanke, kao i za „Agrorumu“ iz Rume.
Trostruki je dobitnik „Novembarske nagrade“, a toliko je puta progašena i za sportistu Grada Sremska Mitrovica. Među deset najboljih sportista Srema našla se šest puta.
„Za mene rukomet je prosto predstavljao način života, bez rukometa to nisam ja, rukomet i sport uopšte mene čini onim što sam danas, tako da sam tu ljubav prenela i na decu, pa mi se najstariji sin bavio fudbalom, bio je golman, mlađi sin je takođe bio fudbaler, a ćerka mi se bavi atletikom, bacanjem koplja. Svi su nasledili sportski duh i talenat od mene, samo dok su sinovi posle nekog vremena od sporta odustali, ćerka Marija postiže zapažene rezultate“, priča Dragana.
Ona kaže da se ne kaje što nikada nije zaigrala za neki veći klub, mada je za to imala predispozicije.
„Moji kvaliteti su bili takvi da sam mogla da igram za mnogo jače klubove nego što je to bio „Srem“, međutim mene je ljubav prema gradu ostavljala ovde i iskreno ni jednog trenutka nisam zažalila što neke potencijalne šanse nisam iskoristila, zadovoljna sam svojim odlukama“, kaže rukometašica koja je trenutno član odbora Sportskog saveza Grada Sremska Mitrovica.
Rukomet je Dragana profesionalno prestala da igra u 35 godini života, nakon treće trudnoće, ali pre nekog vremena ponovo se aktivirala sa veterankama „Srema“ tako da je nakon jedne duže pauze opet na parketu. Trenira se jednom ili dva puta nedeljno, a takmiči se i to vrlo uspešno na raznim turnirima širom stare Jugoslavije.
„Rukomet se dosta promenio godinama, jer u vreme kada sam ja igrala profesionalno bavljenje sportom se svodilo na ljubav, a sada mahom na materijalnu dobit, što mislim da je jako loše. Sport je tu da se izgradi ličnost, da se stvore dobre navike, da se očvrsne, uči odgovornošću. Jednostavno, sport obogaćuje život na način koji nema cenu“, poručuje Dragana.
