Salaščanin Veselin Simeunović Vesa pored svog stalnog posla poštara u Noćaju bavi se još pčelarstvom i ovčarstvom. U tom poslu najviše mu pomaže otac Miodrag, takođe poštar.
Ovaj tridesetjednogodišnjak pčelarstvom je počeo da zajedno sa ocem da se bavi pre nekih desetak godina, kako sam priznaje sasvim slučajno, a opet namerno.
Ideja da se bave pčelama došla je, kako objašnjava Vesa, spontano, nakon što su u salaškim atarima sazidali vikendicu.
„Želeli smo da na tom salašu, gde je i smeštena naša vikendica, imamo što bi se reklo nešto živo i došli smo na ideju da ne bi bilo loše da nabavimo nekoliko rojeva pčela, odnosno košnica“, počinje priču Veselin.
Krenulo se, kaže on, sa četiri roja pre deset godina, dok se sada taj broj kreće oko šezdeset, nekada koji roj manje, nekada više, sve u zavisnosti od godišnjih gubitaka.
Posla oko pčela ima dosta, ali može lepo i da se zaradi.
„Najveći deo posla, a zaista ga ima, moram priznati, za sada obavlja moj otac, međutim moja pomoć nikako ne izostaje. Problem je što ja nemam vremena da se posvetim pčelama onoliko koliko bih to zaista želeo. Tata i ja smo zaposleni u Pošti, imam dve male ćerke, igram i fudbal za seoski klub i sve to iziskuje od mene vreme, pokušavam da uskladim obaveze, ali nekada mi zafali koji sat dnevno da bih stigao da obavim sve što sam zamislio“, iskren je Vesa.
Pčelarstvo je, priča dalje on, lep posao ali kao i svaki drugi traži puno vremena i pažnje, naravno traži i ljubav.
„Postoje periodi godine kada posla ima manje, ali i oni kada je uz ostale obaveze teško sve postići. Evo na primer sada, polako počinju pripreme za proleće i već znam da me čeka dosta toga da uradim, odnosno da uradimo kako bi bili spremni za sezonu koja je ispred nas“, kaže Salaščanin.
On dodaje da je od svog oca dosta toga naučio o pčelarstvu, te da se njih dvojica ne bave samo proizvodnjom meda, nego i matičnog mleča i propolisa.
„Rasčulo se u okolini za naš med i prilično je tražen. Imamo livadskog i lipovog meda, a nažalost bagrema zbog loših vremenskih prilika nemamo, ni mi ni mnogi drugi pčelari“, priča mladi Salaščanin.
Prema njegovim rečima svake zime dese se neki gubici, pa je izuzetno važno pčele spremiti dobro za taj period, obezbediti im dovoljno hrane, odnosno dobre uslove za tih nekoliko meseci „mirovanja“.
„Pripremili smo naše košnice čestito, za sada nema gubitaka, ali ovo vreme nikako nije dobro i pčele osećaju promene, počele su dosta da jedu zalihe hrane. Nadam se da će izdržati do proleća“, objašnjava Veselin.
Pored posla i ulaganja u pčelarstvo ima puno, ali kako napominje, država je obezbedila subvencije u visini od 720 dinara po košnici, što pčelarima dosta znači, jer na taj način mogu da vrate deo uloženog novca.
„Što više radim sa pčelama, sve me taj posao više zanima i privlači. Iz godine u godinu pčelarstvo napreduje, uvek ima nešto novo da se nauči, sazna, to je čitava jedna nauka. Zavoleo sam pčele i sve u vezi njih, one su zaista fascinantne, a njihovi produkti toliko zdravi i korisni. Važno je pčelama priđeš miran, nenamirisan, što znači moraš biti smiren, jer pčele sve osete. Kada se samo setim kako je bilo na početku, koliko uboda, naticanja, ali sada toga nema“, kroz smeh se priseća Vesa.
Pored pčelarstva, Veselin i njegov otac imaju mini farmu umatičenih „de frans“ ovaca, koja trenutno broji oko dvadeset grla.
„Sa ovcama smo pre neke dve godine krenuli od nule, nismo ih nabavili umatičene, odnosno samo nam je ovan bio umatičen. „De fans“, rasa koju imamo svidela mi se, jer su to lepe ovce, nabijene, mesnate i za sada dobijamo dobre jaganjce. Na početku smo imali mešane rase – „vitenberg“ i „de frans“, a sada smo već na dobrom putu da dođemo do te čiste rase. To je jedna procedura za koju je potrebno neko određeno vreme“, objašnjava Vesa.
Država je i za umatičene ovde obezbedila dobre subvencije, koje sada iznose čak 7.000 dinara po grlu.
Miodragu je ostalo još nekoliko godina do penzije, a kada se to desi Veselin se nada da će povećati kako broj košnica, tako i broj grla na njihovoj farmi.
„Kada otac ode u penziju planiramo da proširimo farmu, mislim da bi tada nas dvojica zajedno mogli da se izborimo sa nekih četrdeset ovaca, to je neki realan broj. Ujedno mislim da ćemo povećati i broj rojeva“, otkriva plan za budućnost mladi Salaščanin.
Bez podrške porodice, supruge, majke, pa i malih ćerkica, napominje Vesa za kraj, ni on ni otac ne bi mogli sve da postignu, posla na sve strane ima puno, ali bez rada nema ni uspeha.
„Što više radiš možeš da očekuješ da ćeš više imati i zaraditi, ja iskreno vidim neku budućnost i u pčelarstvu i u ovčarstvu i nadam se da smo se otac i ja dobro opredelili, vreme će pokazati“, završava Veselin.
