Glas Đorđa Đoke Savatića godinama je odzvanjao Mačvom, Sremom, Republikom Srpskom. Znali su za Đoku svi koji su voleli dobru pesmu, uveseljavao je Zasavčanin mnogobrojna slavlja, pevao i kada mu do pesme nije bilo.
Mogao je Đoka biti, kažu mnogi, bolji od većine današnjih pevača, ali kako sam priznaje nije iskoristio šanse koje su mu pružene i sada mu ostaje kajanje i sećanje na neke mnogo bolje i srećnije dane.
„Pevam od 1974. godine, ne znam na koliko sam svadbi, ispraćaja i ostalih slavlja sam uveseljavao. Mogao sam da budem neko i nešto, znam ja, a zna i zaista veliki broj ljudi, kako sam pevao i kako i dan danas dobro pevam, ali nisam, sada je za to kasno, a posla sve manje imam”, počinje Đoka.
On se priseća kako su ga Šaban Šaulić i Velja Milošević, tadašnji urednik Radio Šapca posetili dok je pevao u jednoj kafan u Jarku. Ta poseta i razgovor sa njima mogli su da promene čitav njegov život, ali nažalost nisu.
“Tada je u Jarku bila kafana poznata kao “Kod Teče”, tu smo u to vreme pevali Mitar Mirić i ja. Jednog dana dođoše Šaban i Velja i traže da pričaju sa mnom. Ponudili su mi oni tada pesmu pod nazivom “Poslednja stranica osta za kraj” da sa njom nastupim na takmičenju pevača na Ilidži u Sarajevu. Ja u to vreme nisam bio prevše zainteresovan za takmienja, a i vlasnik kafane, taj Teča, reče bolje da ide Mitar, jer ja imam dosta zemlje i bavim se i poljoprivredom, a on nema nigde ništa. Tako i bi, moja nezanteresovanost je mislim ipak presudila, jer su baš hteli da idem ja, ali eto, ode Mitar i pobedi tamo sa mojom nesuđenom pesmom”, priseća se Đoka.
On kaže da u to vreme nije previše unapred razmišljao, bilo je dosta posla, bilo je para i bio je zadovoljan, imao je sve što mu je tada trebalo, a nije želeo previše obaveza, neke ugovore i slično, jer jednostavno, kaže nije takav čovek.
“Radilo se punom parom, nema gde nisam stizao, zvali su me na sve strane i za mene nije bilo zime. Cura, para, svega sam imao. Nastupe sam zakazivao i po sedam, osam meseci unapred, bio sam tražen i cenjen pevač. Čekali su da se oslobodi moj neki termin da bi zakazali svadbu ili ispraćaj, pravio sam atmosferu sjajnu”, priča dalje Zasavčanin.
Voleo je Đoka u to vreme da sluša Šabana, često je išao na njegove nastupe i “krao” fore, njegove pesme i sada najviše voli da peva i ne može da prežali što nije iskoristio šansu koju mu je upravo njegov omiljeni pevač pružio.
„Pokajao sam se sto posto, kajem se i sada, ali nemam ništa od toga, sada sa 64 godine za neku karijeru već je odavno kasno, nazad nema. Pevam još uvek i to vrlo rado, samo malo posla imam. Puno je bendova, puno pevača, mladih koji žele da se dokažu, pre nije mogao da peva, ali ni da svira bilo ko, morao si da budeš baš talentovan, da znaš da dirneš, što bi se reklo, ljude u žicu“, iskren je Đoka.
U Mačvi on i danas dan važi za jednog od najboljih pevača. Pevača za kojeg su mnogi verovali da će postati slavan.
„Mnogi mi i sada kažu da ono što sam ja propustio niko nije, mogao sam da budem gospodin čovek, ali nisam, gospodin sam u duši, i pošten u duši i sada da imam para, ja bih opet častio svoje društvo, prijatelje, ali nekada nemam ni za kutiju cigara, to je nažalost tako. Nema ko me ne zna u Mači, Sremu, pa i mnogo šire, gde god da sam pevao dobar sam utisak ostavio, nikada se nisam ni sa kim zakačio, nikada potukao, uvek dogovor ispoštovao. Mogao sam da budem poznat, da zaradim puno para, da sada ne gledam u nebo i orem crnu zemlju. Sećam se odem u Astriju da odradim vikend, a ostanem sedam meseci, toliko sam posla imao. Da sam bio pametan da gradim i kupujem kuće i stanove, a ne da kupujem zemlju“, odmahujući glavom priča Đoka.
Nisu mu dale mira njegove bubice, verovao je da će uvek biti tako dobro kao tada, ali vremena su se znatno promenila, slavlja su drugačija, muzika drugačija, pa i sami ljudi.
„Bio je život sladak i lep, nije da nije, samo da mogu sada bih radio puno stvari drugačije, Bog mi je dao glas i talenat za pevanje, a ja ga nisam iskoristio kako sam mogao, za tim žalim“ završava Đoka.
