Sremska Mitrovica – Talenat za muziku čovek ili ima ili nema, to nije nešto što se može tek tako naučiti, muziku treba znati osetiti, a pravi muzičari je osete i dožive svakom svojom ćelijom, ona je deo njih, definiše ih i oblikuje, baš kao što je to učinila i sa Veliborom Ivankovićem iz Zasavice I koji harmoniku svira još od malih nogu.
Za Velibora da počne da svira harmoniku je bila nekako normalna stvar, pošto ju je i njegov otac svirao, tako da se sa njenim zvukom upoznao kao dete, ona mu je što bi se reklo u genima. Počeo je da svira već u prvom razredu osnovne škole.
“Jako je teško baviti se muzikom i svirati neki instrument, jer sve krene od ljubavi, ali posle se umnogome svede na obavezu, na naporan rad, na dosta vežbanja, tako da kada sada razmislim i setim se svega što sam kao dete prošao ne znam kako bih sve ponovo, valjda se sve to vrti u krug, pa se vrati na ljubav prema tome i jednostavno nastaviš da se trudiš i guraš dalje”, priča na početku Velibor.
Harmonika, on objašanjava, baš kao i bilo koji drugi instrument traži dosta vremena, volje, rada, a pre svega harmoniku treba čovek da voli da bi dobro na njoj svirao, jednostavno, kaže on, ili si za nju rođen ili nisi, nisu svi za sve, muzikom ne može baš svako da se bavi.
Na njega je puno uticaja imala porodica, jer bez njihove porodice, navodi teško bi postigao sve što jeste do sada.
On kaže da je bavljenje muzikom već uveliko iz ljubavi prešlo u posao od kojeg na sreću može dobro da živi, ali da se dosta pomučio kako bi to ostvario i da je to svakodnevna borba još uvek.
“Ono što je dobro u ovom poslu jeste da sve zavisi od samog sebe i svog rada, ono što je loše jeste da niko ti ne obezbeđuje posao. Da bi naučio da sviraš moraš da uložiš dosta toga, da bi zarađivao moraš dobro da sviraš i tako to ide. Težak je taj čitav put od prvih nota, pa do formiranog muzičara, stvaranja benda i brenda, ovo sada je mala bara puno krokodila i svi se mi borimo za svoje parče neba i hleba, ali ja uspevam u tome i ne žalim se kako mi za sada ide”, priča ovaj tridesetšestogodišnji harmonikaš.
Muzika mu je priznaje donela pregršt stvari, mnogo više dobrog nego lošeg. Uvek se trudio da se ne odrekne puno toga zarad harmonike i uspevao je u tome, međutim ono što mu je falilo i kao malom dok je još učio da svira i sada kada je formiran muzičar jeste vreme, ranije za igru, druženje, a sada za porodicu i odmor.
Velibor dodaje da od muzike može da se živi, ali da porodica dosta trpi, jer muzičari nemaju radno vreme, putovanja su česta, radi se dosta noću.
“Davne 2000. godine počeo sam da sviram u jednom orkestru, u njemu sam bio narednih šest godina, kada sam odlučio da formiram sopstveni bend koji se zove „Exit bend“ i na čijem sam i danas čelu, dosta radimo, što je zaista jako dobro, ali sve ima svoje mane, kao i svaki drugi posao i ovaj donosi puno stresa, ali ako voliš ono što radiš to te ispunjava i opet donosi puno zadovoljstva”, kaže Velibor.
Na bend je izuzetno ponosan, to je priznaje njegov najveći muzički uspeh, jer je vremenom postao naširoko poznat kao izuzetno kvalitetan i posla ima na pretek. Traženi su i vrlo cenjeni u svom poslu, što nije lako postići u današnje vreme kada je konkurencija velika.
“Muzika me je odvela na razna mesta, posetio sam dosta država, gradova, upoznao puno dobrih i zanimljivih ljudi, ali ono što je još jedna jako lepa stvar vezana za muziku, a koju ne mogu, a da ne pomenem jeste da moje znanje i iskustvo koje sam do sada stekao, velikim delom zahvaljujući poznatom Saši Goluboviću Golubu, mogu dalje da prenesem, što upravo i činim i to njegovim sinovima. Nije sve u novcu, čak daleko od toga, sve je u muzici i ljubavi prema njoj”, završava Velibor.
