SREMSKA MITROVICA. Zgrada Osnovne škole “Dobrosav Radosavljević Narod” u Salašu Noćajskom ima dugu i burnu istoriju, jedno vreme je okupljala decu ne samo iz Salaša nego i iz susednog Noćaja, dva puta u dva rata je spaljivana, ostajala je bez krova, vrata i prozora, ali ona i dalje stabilno i ponosno stoji na mestu na kojem je davne 1846. godine sagrađena.
Školstvo u Mačvi počelo je veoma rano, pa je tako prva škola u Mačvanskoj Mitrovici otvorena davne 1932. godine, Salaščani su školu dobili 14 godina kasnije, a Noćajci 1870. godine, do tada oni su školske klupe mahom delili upravo sa vršnjacima iz Salaša Noćajskog.
Škola u Salašu sazidana je na placu i zadužbini velikog Vojvode Stojana Čupića, junaka Prvog srpskog ustanka, na istom placu nalazi se i crkva Svetog Georgija.
Jedan od najupečatljivijih učitelja iz istorije ove škole, prema kazivanju starih svakako je bio Mihajlo Ivić.
Učitelj Ivić je imao velikog uticaja u prosvećivanju ne samo đaka koje ju učio nego i celokupnog stanovništva Salaša. On je u školi boravio između dva rata i ostao je upamćen kao učitelj koji je decu pored školskih predmeta, matematike, geografije, tadašnjeg zemljopisa, istorije učio i neke prektične stvari, stvari vezaneza poljoprivredu, obradu zemlje, kalemljena drveća i slično. On je u okviru školskog dvorišta koje je poprilično veliko imao mini imanje na kojem su učenici okopavali i plevili baštu, gajili voće, tu je imao svoj pčelinjak, a stari pričaju da su prve i najslađe jagode u selu bile upravo kod učitelja Ivića”, priča Papić.
Posle Mihajla Ivića još jedan učitelj koji je ostavio pečat u školi bio je Bogoljub Martinović, Salaščanin i jedan od poslednjih učitelja koji je živeo u školskom stanu.
Školski stan izgrađen je odmah pored objekta škole, koja je u to vreme imala dve učionice sagrađene od jakih i debelih zidova zahvaljujući kojima je opstala do dana današnjeg. Škola je bila zapaljena u oba svetska rata, ostajala je bez krovne konstrukcije, stolarije, ali su zidovi ostajali i meštani su oba puta, odmah nakon završetka ratova školu obnavljali.
Vremenom, škola je delom proširena, izgrađena je još jedna učionica obzirom da se javila potreba za tako nečim jer se broj đaka iz godine u godinu povećavao. Takođe dograđena je i zbornica.
“Sadašnji oblik škole ostao je takoreći isti kao od samog početka, malo je nadograđena, ali u suštini osnova je ista i to je kod ove škole jako zanimljivo. Na žalost ono što je svakako izgubilo svoju svrhu jeste taj školski stan koji se nalazi u nepsrednoj blizini, a kojem smo mi pokušali dati neku namenu i iskoristiti ga. Pre nekoliko godina, zahvaljujući sredstvima Svetske banke taj stan smo pretvorili u mali, da tako kažem, muzej posvećen Vojvodi Čupiću. Opremili smo ga raznim predmetima iz vremena u kojem je živeo i umro Vojvoda i nekim njegovim stvarima , a sve u cilju da zainteresujemo turiste. Želeli smo to nekako da povežemo sa Specijalnim rezervatom prirode “Zasavica” i da turiste koji se upute tamo usmerimo i ka Salašu, međutim ta ideja nije zaživela, tako da sada tu postavku posećuju uglavnom naši đaci kada uče o Prvom srpskom ustanku”, priča Papić.
On dodaje da je ideja zaživela za školu to bi bilo jako dobro, jer bi se ostvarila i neka mala zarada koja bi bila iskoršćena za kupovinu nekih sitnica za školu i đake.
Škola je sada u relativno dobrom stanju, pre nekoliko godina promenjena je stolarija, stavljeni su pvc prozori i vrata, takođe promenjeni su podovi i urađeni parapeti.Velikim delom za sve to zaslužna je mesna zajednica.
“Salaš je uvek nekako štrčao u odnosu na druge mesne zajednice, jer je dosta i često ulagao u školu, pomagali su je ne samo novčanim sredstvima, nego i sopstvenim radom. Ima dosta meštana koji su zasukali rukave i radili na tome da svojoj deci, ali i budućim generacijama obezbede lepše, bolje,kvalitetnije uslove za učenje i što se toga tiče Salaščani su tu stvarno za primer”, rekao je Papić.
Za kraj on je dodao da škola u Salašu broji 50 učenika od prvog do četvrtog razreda, da postoji grupa predškolaca i da svi oni pohađaju nastavu u dve smene.
