Držanje golubova za nekog je samo lep hobi, ali za nekog sport, sve u zavisnosti koliko se tome posveti vremena, pažnje i novca. Za Cvetanović Nebojšu iz Mačvanske Mitrovice krenulo je od hobija, a došlo do toga da je najbolji u Sremu i u top 50 odgajivača golubova u Srbiji.
Nebojša se, po njegovim rečima ovim izumirujućim hobijem odnosno sportom, bez prestanka bavi od 1984. godine kada je kao mlad momak nabavio prve golubove i to ukrasne.
“Još kao dečkić sam zavoleo golubove i ta ljubav me drži do dan danas, mada sada je to sve dobilo jednu drugačiju i mnogo ozbiljniju dimenziju. U današnje vreme se sve vrti oko takmičenja i držanje golubova sada se nemerljivo razlikuje od držanja golubova osamdesetih godina”, priča Nebojša koji trenutno ima oko 400 golubova.
Svi oni su rase srpski visokoletač, a razlikuju se jedino po boji perija, ali i po vrednosti, pa dok su neki bezvredni, pojedini koštaju i do 5.000 evra.
Poslednjih 10 godina on je član Udruženja 569 Šećerlija Uzveće i pripada opštinskom savezu Šabac.
Kako kaže Nebojša profesionalno držanje golubova je relativno skupo, ali ono što svakako zahteva jeste puno vremena, pa je to jedan od razloga zašto su mnogi njegovi vršnjaci koji su počeli da se bave golubarstvom kada i on posle nekog vremena od toga odustajali.
“Golubovi traže da je čovek non stop uz njih, da je više slobodan nego da radi, jer obično se puštaju jako rano na treninge, kada kažem rano mislim na 5 ili 6 ujutru, te treninge moraš da odgledaš jer si im ti selektor, praviš tim, biraš igrače, odnosno ekpu koja će da leti. Zahtevaju dosta brige oko same higijene prostorija u kojima se drže, jer one moraju da se čiste svakog dana, menja im se voda dva puta dnevno i slične stvari, a takođe konstantna je briga i o njihovom zdravlju, ja ih lečim, vakcinišem, sve što treba, dođem nekako im nekako i kao doktor i kao sobarica”, objašnjava on.
Mora se dosta paziti i o broju golubova, jer što ih je više veće su šanse da se pojavi neka epidemije, ona može dovesti do velikih uginuća i materijalnih gubitaka. Golubari posebnu pažnju vode i o tome da se neki golub iz prirode ne pomeša sa njihovim golubovima, jer su upravo oni prenosioci bolesti.
Preko zime golubovi se ne puštaju na letenje i njihova sezona traje od 1. maja do 31. septembra. Početak sezone kod njih je sličan kao i kod drugih sportista, prvi treninzi su oni kojima se vraćaju u formu, ali i skida višak kilaže koji se stvorio tokom zime, vežu im se krila kako bi letovi bili kraći, a stvarala se mišićna masa. Daju im se pojačane količine proteina i aminokiselina.
“Posle prvih par treninga kada se golubovi vrate u formu polako počinju i da se nižu takmičenja, njih ima više tokom godine od opštinskih, preko saveznih, do regionalnih i Kupa šampiona. U takmičenju golubova sve se svodi na to da se meri njihov boravak na nebu, odnosno meri se dužina njihovog leta. Najveća nagrada koju sam ja do sada osvojio bilo je drugo mesto na Šampionatu Balkana 2011. godine, ali bilo je tu i dosta drugih vrednih nagrada, na primer imam oko 25 zlatnih alki, nagradu koju osvaja najbolji letač na nekom takmičenju“, priča Nebojša.
Podršku od porodice u držanju golubova ima, ali pomalo razočarano Nebojša kaže da njegovu ljubav na žalost ne dele i njegovi sin i ćerka. Vole nekada da pogledaju kada se takmiči, redovno pitaju za rezultate, ali se tu njihovo interesovanje završava.
Ovaj zaljubljenik u golubove vidno je razočaran i činjenicom da je sve manji broj mladih koji se zanimaju za držanje golubova i kaže da mu je prosto žao kada ode na neko takmičenje što on sa svojih preko 45 godina bude među mlađim takmičarima.
“Kada sam ja bio dete nije bilo kompjutera i mi dečaci smo se bavili raznoraznim stvarima, neko je imao pse, neko je jurio za loptom, neko pecao, a dosta mojih vršnjaka je baš kao i ja držalo golubove. Međutim od tada se dosta toga promenilo i na žalost ovaj lep za nekog hobi, za nekog sport izumire”, završava Nebojša.
