Braća Klincov, Dušan i Dragan iz Zasavice II, u svet boksa ušli su relativno kasno, tek u drugom razredu srednje škole, ali do svojih dvadeset godina koliko sada imaju, već za njih znaju širom Srbije.
Boks su počeli da treniraju neplanirano, sasvim slučajno, sa drugarima iz škole prisustvovali su jednom treningu Bokserskog kluba „Srem“ i odmah su shvatili da je to ono čime žele da se bave dalje u životu.
„Na tom prvom treningu trener me je upitao da li želim da pokušam da boksujem, stavio mi je rukavice i
zamolio da udarim nekoliko puta, već posle par udaraca udelio mi je kompliment kako ne udaram loše i upitao da li sam se nekada ranije bavio borilačkim sportovima. S obzirom da brat ni ja nikada ranije nismo se bavili ni jednim sportom u tom trenutku nešto u meni je govorilo da treba da nastavim da udaram“, priseća se Dragan. Isto osećanje sa njim delio je i brat Dušan, koji kaže da je boks zavoleo u deliću sekunde.
Sa trenerom Željkom Drobnjak
Početak nije bio lak ni za jednog od njih, bili su vredni, uporni, trenirali, iznova se vraćali u salu i čekali svoju šansu, prvo takmičenje da odmere snagu. Već nekoliko meseci od početka treniranja tu šansu su i dobili, čekali su ih prvi mečevi, na žalost i veliko razočarenje obojica su poraženi. Međutim to ih ne obeshrabljuje, već samo daje podstrek da nastave da treniraju i veruju da će se trud isplatiti. Vrlo brzo zaista i jeste.
„Nakon naših poraza Dragan je baš bio u nedoumici da li da nastavi dalje da boksuje, međutim ljubav je bila jača od razočarenja i straha od novog neuspeha, dobro smo razmislili i on i ja, i odlučili da nas jedan poraz neće zaustaviti“, priča Dušan i dodaje da su nakon upravo tih prvih poraza počeli još intenzivnije da treniraju, imali su pred sobom cilj, a on je naučiti pobeđivati.
Kao što to obično biva, trud i rad ubrzo je počeo da pokazuje svoje rezultate, ostvaruju se prve pobede.
Dušan je na Prvenstvu Vojvodine 2014. godine osvojio drugo mesto, iste godine na Međunarodnom bokserskom memorijalnom turniru „Marko Bošnjak“ u Hrvatskoj takođe je bio drugi, baš kao i na takmičenju „Leskovac boxing day“, treći je bio na „Beogradskom pobedniku“ i na Prvenstvu Srbije. Prvo mesto te godine je zauzeo na Međunarodnom bokserskom turniru „Živnička mladost“ u mestu Živnice u Bosni i Hercegovini. Prošle godine na Prvenstvu Vojvodine ponovo osvaju drugo mesto, a kako kaže, možda bi bio i prvi da je klub imao finansijska sredstva da ga izvede na finale.
Što se Dragana tiče ni on ne zaostaje po uspesima za bratom. 2013. godine osvojio je srebro na Prvenstvu Vojvodine za mlade, 2014. godine na istom takmičenju bio je treći, baš kao i prošle godine. U 2015. dobio je pehar za najborbeniji par na Međunarodnom memorijalnom takmičenju “Varga Viktor” u Mađarskoj, kako i pehar za prvo mesto na Memorijalnom turniru “Dragomir Nešković Lola” u Rumi. Srebrnu medalju osvaja na Međunarodnom bokserskom turniru u Tramošnici, a zlato na Međunarodnom turniru “Živinička mladost” u Živinicama.
„Brat i ja smo brzo napredovali i stekli rutinu, posle nekog vremena bilo je dosta trenera koji nisu želeli da njihovi bokseri uđu sa nekim od nas u ring, što me je jako povredilo, jer mi kada smo tek počeli da boksujemo nismo birali protivnike, niti odustajali od borbe, uvek smo davali svoj maksimum, koliko god protivnik bio jak“, priča Dragan.
On kaže da ih je boks prošle godine odveo na mnoga mesta, kao na primer grad Majnhajm u Nemačkoj gde su obojica ostvarili pobede u svojim mečevima. Boksovali su i u Bosni i Hrecegovini i u Hrvatskoj, negde su pobedili, a negde samo pružili dobar otpor. Sve u svemu zadovoljni su kada im se pruži prilika da pokažu svoje znanje i umeće.
„Finansijska situacija u klubu je poprilično loša, Željko Drobnjak trener sa kojim radimo, pokušava svim silama da nas izvede na takmičenja, ali to je na našu žalost ponekad nemoguće, pa smo zbog toga često u gubitku, ostajemo bez medalja i bodova za klub“, iskren je Dušan. Velike nade kažu da polažu u novoformiranu Prvu boksersku ligu u kojoj će nastupati, a koja bi trebala da plaća najbolje boksere. U toj ligi mečevi će biti dosta opasniji, teži i naporniji, što ih ne plaši, već čini da samo sa većim nestrpljenjem čekaju svoje prve nastupe.
Ponude da boksuju za neki drugi klub koje su imali redom su odbijali, ostali su privrženi svom klubu i treneru Drobnjaku koga doživljavaju ne samo kao nekog ko je tu da ih trenira, nego i kao prijatelja.
Braća Klincov kažu da planiraju da se bave boksom sve dok budu mogli da se kreću, jer je boks, objašnjavaju, njihova velika ljubav. Kada i prestanu da boksuju želja im je da se posvete trenerskom poslu, da svoje stečeno znanje i umeće prenesu mlađim generacijama i da druge nauče kako se voli jedna borilačka veština kao što je to boks.
