IZVOR: Blic – Momčilo Petrović, Foto: N. Marković
Gorica Lukić, majka devojčice koju je država zaboravila, prepešačila je 105 kilometara da bi ministru Aleksandru Vulinu skrenula pažnju na težak položaj dece obolele od retkih bolesti.

Gorica ima 46 godina, završen fakultet, i niz poslova za sobom, kao i većina građana Srbije, manje i više neuspešnih. Živi u Banji Koviljači sa mlađom ćerkom, trinaestogodišnjakinjom, nepokretnom majkom i nevenčanim suprugom. Njena starija ćerka, takođe sa fakultetskom diplomom, povremeno radi u Beogradu…

Sve siromašne porodice u Srbiji liče jedna na drugu, ali Goričina se izdvaja: njeno mlađe dete bolesno je od stečene hemofilije, Fon Vilebrandovog sindroma i poremećaja u koagulaciji krvi, a trajno joj je oštećen i centar za ravnotežu.

– To su retke bolesti, ali uz odgovarajuću terapiju Darija bi mogla normalno da funkcioniše i pohađa nastavu u školi. Bila je odličan đak… – kaže Gorica. Skupe lekove, međutim, Gorica, kao i roditelji ostale dece pogođene sličnim bolestima sama mora da kupuje…

Zahvaljujući dobrim ljudima, Gorica je već dva puta vodila ćerku u jednu tursku kliniku: od ukupno deset hiljada evra, njihovi prilozi pokrili su 5.500, a ostalo je Gorica našla sama.

Terapija tamo primenjena znatno je popravila Darijino zdravstveno stanje, i početkom sledećeg meseca ići će u Turtsku i treći put.

I kamataši se sažalili
„Prodala sam sve što sam imala za lečenje deteta, a deo sam pozajmila od ljudi koji obično daju novac pod kamatu. Meni nisu hteli da je zaračunaju“, kaže ova ponosna žene.
– Dobili smo 250.000 dinara za kuću, tim novcem platićemo lečenje…

A kuća? Sleže ramenima:

– Važnije je ovo…

A 11. septembra, nezadovoljna odnosom države prema deci koja boluju od retkih bolesti, uputila se u Beograd, ministru Aleksandru Vulinu.

– Tražim da se obiđu sva deca sa retkim bolestima u poplavljenim područjima, i registruje njihov položaj; tražim da se za njih obezbedi stručno staranje, lekovi i posebna hrana, u slučajevima gde je to potrebno; da se uvedu novčane kazne za njihovu diskriminaciju, a ta sredstva uplaćuju u poseban fond; da se državni službenici za diskriminaciju takve dece kažnjavaju otkazima – kaže.

Iz Banje Koviljače je na put dug 145 km krenula pešice. Iz protesta, i da bi skrenula pažnju javnosti na ovaj problem. Tek trećeg dana, posle pređenih 105 km, ministar je našao vreme za nju.