Ako ste odlučili da na svom telu nacrtate nešto što će zauvek ostati tu, onda je najvažnija stvar da nađete dobrog tattoo majstora.
Aleksandar Alen Dimić se tatto umetnošću, tačnije crtanjem i slikanjem bavi se otkako zna za sebe.
On nam donosi ne samo reprodukcije, već i autentična i originalna dela koja možete prisvojiti i prepoznati kao svoja. Preciznost, iskustvo i kućno vaspitanje, kao i izuzetan pristup klijentima, privatnost i pristup procesu kao iskustvu jesu nešto što ga izdvaja. Alen kombinuje ljubav prema umetnosti slikarstva i tetovaže u jedinstvenom spoju sa velikim brojem prezadovoljnih klijenata.
Nisu potrebne pohvale da bi vas dovele na ovo mesto, dovoljno je samo da bacite oko na samo neke od fotogarfija tetovaža:
Način poslovanja, prijem klijenata, odnos prema tetovaži, i uopšte cela koncepcija bazirani su na mojoj potrebi da u Sremskoj Mitrovici postoji profesionalni studio, koji će doneti svetski stil.
KONTAKT
Tattoo studio ,, Alexander Alen Art „
Predstavljamo vam tattoo majstora Aleksandra Alena Dimića: Umetnost ili „žvrljanje“ po koži?
Priča o stasavanju jednog tattoo umetnika počela je onako, sasvim obično, kao i mnoge priče do sada. Život ga je vodio na različite strane, ali jedna je ipak bila najjača, jedan put je za njega bio pravim sasvim slučano nesuđeni vojnik počeo je da najrazličitijim motivima mastilom ljudima ukrašava kožu.
Aleksandar Alen Dimić rođen je u Šibeniku 1984. godine, a Mitrovčanin je od pre dvadeset i četiri godine, tačnije od 1995. godine. Kako kaže, umetnošću tačnije crtanjem i slikanjem bavi se otkako zna za sebe.
Da li se sećate kada ste počeli da se bavite umetnošću?
Umetnošću se bavim ceo svoj život, ja bih rekao od svoje 4. godine. Prve kontakte sa stvarnim stvaralaštvom stičem u šestom razredu osnovne škole kada sam krenuo u školu crtanja kod Ivice Kovačić Štifle, a nešto kasnije prelazim i u školu crtanja kod Damira Savića.
Kako je došlo do toga da počnete da se bavite tetoviranjem?
Imao sam razne periode u svom životu, u pubertetu manje me je interesovala umetnost, u tom nekom periodu sam bio donekle zainteresovan samo za stripsko crtanje, crtanje likova iz knjiga i slično, pa je onda nastupio period kada me umetnost uopšte nije zanimala, ali se ona nekako uvek vraćala u moj život, sve dok nisam shvatio da ću od stvaranja umetnosti na koži da živim.
Još kao srednjoškolac prvi put sam došao u kontakt sa tetoviranjem, naravno nisam bio lično istetoviran, ali to su bili stariji momci, drugari koji su u to vreme za mene predstavljali neku vrstu uzora. Neke kvalitetnije tetovaže tada smo jedino mogli videti u stranim časopisima, a opremu za tetoviranje mogao sam jedino napraviti sam. Prvi put sam uradio tetovažu tamo negde 2001. ili 2002. godine. Tetovirao sam druga koji je već imao dosta tetovaža na sebi i dovoljno se ohrabrio i dopustio mi da pokušam da ga i ja istetoviram i to improvizovanom mašinicom napravljenom od najtanje igle za gitaru, najobičnijim crnim tušem. Posle tog prvog kontakta sa tetoviranjem 10 godina se ništa nije dešavalo, mislio sam da će mi život otići u nekom drugom pravcu, bio sam orijentisan ka vojsci i tamo sam radio 2,5 godine.
Tek kada je tattoo oprema postala dostupna na našem tržištu odlučio sam da se ponovo oprobam u tetoviranju, kako se kasnije ispostavilo, za mene životnom pozivu, tako da 2011. godine i zvanično postajem član jedne velike mašinerije koja se naziva svetska tattoo industrija. Odmah sam shvatio da umetnost tetoviranja i ozbiljno bavljenje tim poslom ne može biti samo hobi, kao i ustalom umetnošću se bavite svim srcem ili nikako. Ja ne mogu danas raditi u fabrici do 3 sata i kasnije da žurim nekog da istetoviram poslepodne, ako ste profesionalac ne može to tako, bar ja to tako shvatam.
Ko su bili vaši prvi zvanični klijenti?
U početku moji klijenti su mahom bili bliski drugari koji su imali poverenja u ono što radim, ali vrlo brzo se niže na desetine tetovaža i ljudi koji žele da im ja ukrasim kožu. Bilo je dosta poteškoća ispred mene, ali ni jednog trenutka nisam dozvolio sebi da odustanem.
Da li se posebno pripremate za tetoviranje?
Svaka tetovaža za mene je nešto posebno, jedna celina, jedno unikatno delo, ja prosto ne mogu nekom tek tako da uradim tetovažu, a da nisam unapred malo razmislio o njoj. Ako se neko tetovira danas kod mene, ja sam ceo dan u tome, ja ću pripremiti crtež, razmisiti šta i kako ću uraditi, jer za tetoviranje mora biti dobra priprema i moja i klijenta. Naravno bitno je da je oprema dobra i kvalitetna.
Najviše volim kada mi klijent prepusti, da tako kažem, da radim šta ja hoću, odnosno on da mi da ideju i kaže svoju zamisao koju ja realizujem u nekom najlepšem obliku.
Koji su bili Vaši prvi motivi i u kom pravcu se pronalazite?
Što se tiče umetnosti na platnu u početku sam crtao mahom crtane likove, a zatim i krenuo sa daljim, nešto ozbiljnijim slikanjem. Od samog starta zanimao me je realizam, foto realizam, najviše sam voleo da nešto nacrtam onako kao što jeste, nikada nisam ekperimentisao, izmišljao, dodavao. Upravo taj realizam sam kasnije preneo i na svoje tetovaže. Mislim da ne treba nikada preterivati. Radio sam različitim tehnikama, međutim vremenom se iskristalisalo kada sam došao samo na olovku, to je ono što mi najbolje ide i što najviše volim. Što se tiče tetovaža motivi su uglavnom realistične slike izrađene u crno-sivoj tehnici, to je neko, da tako kažem, klasično tetoviranje sa crnim tušem.
Radite u Srbiji i u inostranstvu. Kako ste se odlučili da se u tetoviranju oprobate i van granica naše zemlje?
U trenucima kada sam postao siguran u sebe odlučio sam da pokušam da nađem posao i u inostranstvu. Prvo je to bila Švedska, a zatim i Nemačka, tačnije Hamburg u koji dan danas povremeno odlazim i slobodno mogu reći da je „Hamburg City Ink“ studio u kojem radim i moja matična kuća, u tom studiju sam uspeo da se izborim za stalno radno mesto i ostvarim dobre kontakte i prijateljstva sa klijentima.
Svako od nas teži da se u svom poslu oproba u inostranstvu, to inostranstvo je uvek misterija i uvek mislimo da će nam tamo negde biti bolje nego ovde. Idealizujemo to instranstvo misleći da ćemo tamo odmah postati zvezde i slično, ali ne, tamo je možda čak i teže nego ovde, konkurencija je dosta veća, što znači da morate biti jako dobar i majstor i čovek da bi ostvarili kontakte, da bi se družili sa ljudima, jer ništa ne može preko noći. Ja sam, na primer, u istom tom Hamburgu morao da radim dve godine da bi došao do prvih nekih dobrih mušterija, da ljudi kažu da žele baš kod mene da istetoviraju celu ruku, nogu, leđa.
Koja je razlika između, da kažemo, Zapada i Srbije kada je reč o tetoviranju?
Razlika između Srbije i Zapada je ogromna, pre svega standard koji diktira dosta toga. Tamo su ljudi opušteniji i na tetoviranje gledaju kao na neku vrstu zadovoljstva koja se može u svakom trenutku priuštiti, to je njima kao otići i ponoviti se, kupiti sebi nešto lepo. Dok je u Srbiji to na zadnjem mestu, eto sredio sam sve, pa mi je lepa neka sličica i štedeću pare za to. Tamo ljudi dosta drugačije gledaju na tetoviranje i što se tiče motiva, ovde su mahom manje tetovaže, kao što su imena datumi, tetovaže manjih dimenzija dok tamo ljudi aposlutno nemaju granice, koliko imaju mašte tolike su dimenzije tetovaže.
Tetovaže se u Srbiji i dalje mahom vezuju za određene grupacije ljudi. Tetoviranje je kod nas još uvek neka tabu tema, jer se tetovaža i dalje smatra nekom vrstom pečata, žiga sa negativnim značanjem, vezuju se za ljude koji su bili u zatvoru i prvo što pomisli većina na pomen tetovaže to je onda to. Ljudi me često pitaju za moje tetovaže koje nosim, da li sam ih sam sebi radio, što takođe dolazi iz te neke svesti o zatvoru i tetovažama, jer su ih zatvorenici mahom sami sebi radili.
Kako su tetovaže prihvaćene u Sremskoj Mitrovici? Kako na njih gledaju Mitrovčani?
Mitrovica je kao sredina malo čudna, ne samo po pitanju tetovaže, nego i po pitanju generalno umetnosti i svega. Neću govoriti Mitrovčani, nego baš Mitrovica. Ovde možete postaviti šatafelaj na sred trga i naslikati sliku koja vredi 2 miliona evra i samo 5 Mitrovčana će prići da vidi šta se dešava. Ista stvar je i po pitanju tetovaža. Više su tetovažama okrenute mlađe generacije, a zanimljivo je i da je sve veći broj maloletnih osoba zainteresovan za njih.
Da li si ste odbijali klijente i zašto?
Naravno da sam odbijao klijente, mahom one koji su mi dolazili sa tuđim tetovažama i željom da im ja radim prepravke, što lično izbegavam. Odbijao sam i da radim tetovaže koje nisu u mom duhu tetoviranja, inače ne radim tetovaže u boji i najviše sam odbijao da tetoviram iz tog razloga.
Sa onim klijentima koji imaju dosta ideja i stvari koje bi stavili u tetovažu uvek pravim dogovor, dam svoje sugestije, jer tetovaža uvek treba da bude pre svega jasna, ona treba da bude takva da možemo da vidimo šta je na njoj i sa neke razdaljine, treba da ima dovoljno kontrasta, da se lepo vidi šta je na njoj predstavljeno.
Koja je najveća tetovaža koju ste radili?
Najveća, odnosno tetovaža koju sam najduže radio u jednom terminu jeste punih osam sati tetoviranja, međutim duže od toga nije moguće ni za mene jer je potrebno da budem koncentrisan, a ni za klijenta, jer ipak tetoviranje boli. Svaka tetovaža traži dosta termina i zbog majstora i zbog klijenta, fizički je za obe strane teško izdržati nekoliko sati tetoviranja.
Koja su to najčešča pitanja koja Vam potencijalni klijenti postavljuju?
Njčešće me pitaju koliko će da košta tetovaža, pitaju hoće li tetoviranje boleti, zanima ih i da li će tetovaža biti crna, odnosno tamna kao i na papiru.
Što se tih pitanja tiče ljudi moraju biti svesni da je tetoviranje pre svega skupo, to nisu ni patike, ni šišanje, niti bilo šta drugo, ovo ostaje za ceo život, sve ostalo se troši. Što se tiče boje, moram da kažem da se mastilo uvek meša sa pigmentom kože, ona nikada neće biti tamna kao na papiru, uvek će vući na neku teget plavu, a što se tiče bola, on zavisi od dela tela na kojem radite tetovažu, nabolnija je svakako unutrašnja strana tela, ruke, stomaka, rebra, sva mesta gde je koža tanka.
Uvek klijentima pre tetoviranja kažem da dobro razmisle, da ne rade neke motive koji su trenutno u modi jer kasnije bude jako skup prepravljanje istih, a o skidanju da ni ne govorim.
Da ne zaboravim, pitanje koje mi takođe često postavljaju jeste da li postoji anestezija za tetoviranje? Ne, naravno da ne postoji, ako se neko već odluči za tetoviranje mora biti spreman da izdrži i bol koji tetoviranje prati.
Pomenuli ste da se maloletna lica sve više zanimaju za tetoviranje. Da li postoji starosna granica koju poštujete?
Neko nepisano pravilo koje poštuju tattoo-u majstori jeste da tetoviramo samo punoletne osobe, znači 18+. Naravno dolaze mi i maloletna lica i njih tetoviram samo uz prisustvo roditelja, nikako drugačije.
Šta smatrate za Vaš najveći dosadašnji uspeh?
Za svoj dosadašnji najveći uspeh smatram na stotine urađenih tetovaža i zadovoljnih klijenata, kao i objavljivanje mojih radova u nekoliko najpoznatijih nemačkih tattoo časopisa.
Kada kažem zadovoljne mušterije, neke moje kolege bi se zapitale da li su svi zadovoljni? Ja uvek kažem da je tetovaža specifična, ona nikada ne može biti urađena iz prvog puta savršeno i mora bar jedna korekcija da bude odrađena nakon nekih mesec-dva dana posle tetoviranja kako bi se ona još malo sredila i izgledala još bolje. Pojedini ljudi će reći da su moje tetovaže blede, ali one svakako nisu blede, moje tetovaže su urađene tačno onako kako bi trebalo da budu urađene. Kod tetovaža važi jedno zlatno pravilo, uvek možete nešto dodati, ali ne možete oduzeti, jednom kada se tetovaža zacrni nema povratka. Tetovaža mora da se shvati kao umetnost, kao na primer muzika, imate jednu savršenu pesmu, ali da li će ona ostati savršena zavisi od onog ko će i kako je otpevati. Upravo tako je i kod tetovaža, imate jednu savršenu sliku, predložak za tetovaža i sve zavisi ko će je uraditi, početnik ili vrhunski majstor i dobićete, da tako kažem, dva različita sveta od jedne iste slike.
Može li se od tetoviranja živeti?
Ukoliko ste profesionalac i posvetite se ovom poslu 100% od njega možete i živeti. Sebe nikada nisam smatrao amaterom u crtanju iako nisam završio ni akademiju, niti bilo kakvu školu vezanu za umetnost, isti je slučaj i sa tetoviranje. Odmah sam sebi postavio neke ciljeve, nisam ni amater, nisam ni master tetoviranja, ali sam neka zlatna sredina, imam podršku kolega, profesiionalnih tatoo-u majstora sa svih strana što mi puno znači, a naravno imam prostora i vremena da se usavršavam i napredujem.
Nikada, neću odustati, moj cilj je predstaviti umetnost tetoviranja u nekom lepšem svetlu. Ovde u Srbiji ljudi ovu vrstu umetnosti još drže na distanci, kod nas je to još uvek tabu tema, ali mislim da svakim danom tetoviranje ulazi u sve pore ovog društva, jer tetoviraju se apsolutno svi bez obzira na zanimanje, pol i godine. Mogu slobodno da kažem da dok mi ne počne ispadati olovka, odnosno mašinica iz ruke baviću se ovim poslom.
