Jovana Antić odbojkašica iz Sremske Mitrovice najbolji bloker Srbije. „Ruka mi se trese dok potpisujem svoj prvi ugovor, shvatam da sada sve postaje ozbiljno“

SREMSKA MITROVICA. Jovana Antić iz Sremske Mitrovice, odbojkašica proglašena na njenom prvom takmičenju Prvenstva Vojvodina, a ubrzo i za najboljeg blokera Srbije.

Mnogo je stvari na koje Sremska Mitrovica treba da bude ponosna, a posebno na to da u njemu živi i trenira najbolja srpska odbojkašica, bloker – Jovana Antić. Jovana je u sastavu ženske kadetske reprezentacije Srbije.

Jovana danas ima 16 godina, učenica je sportske Gimnazije. Sa sedam godina, u rodnoj Sremskoj Mitrovici, počinje da trenira odbojku. Na takmičenjima ostvaruje značajne rezultate i već tada se naslućuju uspesi koje će ona ubrzo i ostvariti. Kao svoju glavnu osobinu ističe bezgraničnu upornost.

– Moj prvi susret sa sportom bio je fudbal, to me je u tom periodu zanimalo, tada sam bila jako mala, tata je potencirao rukomet tako da sam i tamo išla. Sa sedam godina prvi put otkrivam odbojku, preko ankete u školi koju je organizovao naš profesor Bratislav Dostanić je držao treninge tri puta nedeljno. Mamu sam pitala da li smem, mama me je odvela na trening u šestom razredu osnovne škole i shvatila sam da mi to ide, trener je odmah prokomentarisao kako ima potencijala u meni što mi je dalo ogromnu volju da treniram. Za dve nedelje sam prešla u stariju grupu, odbojka mi nije bila strana.

Imala sam osećaj kao da sam tu godinama, smatram da sam prirodni talenat za odbojku.

Prijala mi je promena i vrlo lako sam se adaptirala. Volela sam već tada da treniram sa starijom grupom.

– U starijoj grupi videla se ljubomora mlađih, ja sam uživala u treninzima sa starijim, mnogo sam tu učila i trenirala tu oko dve godine. Trening nam kreće zagrevanjem, parovima gde se zagrevaju ramena, nekada radimo kružne vežbe a nekada ispucavanja, simulacija igre i tako dalje.

Vrl brzo stiže i poziv za ulazak u tim odbojkaškog kluba „Srem“

– U jednom momentu mi stiže poziv da pređem za ekipu „Srem“. Došli smo na prvi trening, iz različitih škola je došlo nas nekoliko, ja sam znala neke od tih igračica, neke su bile malo bolje, neke malo lošije ali smo an sličnom nivou. Odradile smo trening, meni je udario adrenalin, grešila sam, imala sam strah i kočila sam se, trening nam je trajao dva sata. Bilo je to novo iskustvo ali sam iščekivala treninge, treninzi su bili dosta ozbiljniji sa mnogo više intenziteta, obraćali su pažnju na svaki naš pokret. Bilo nas je 20, spisak su skratili, vremenom smo postali pionirska ekipa sa trenerom Nikolom Kapric koji nas je vodio kroz selekcije.

Bilo je teško prilagoditi se na nov sistem rada. Nije dugo trebalo trebalo da Jovana dođe do nivoa gde znamo na koji način da budem bolja. U „Sremu“ sam se razvijala kao sportista, istrajala i dosanjala san. Nimalo lak posao, ali sam beskrajno ponosna na ljude u svom timu, bez kojih ja ne bih bila ono što danas jesam. Ni kao sportista, ni kao čovek.

– Dobijam svoj prvi ugovor da budem igrač „Srema“ i da dobijem svoju prvu stipendiju, potpisala sam sa 14.

Odlazim sa roditeljima kod beležnika, ruka mi se trese dok potpisujem svoj prvi ugovor, shvatam da ovo sada postaje nešto ozbiljno.

– Moja prva utakmica bila je u Beogradu na turniru bila sam nesigurna i sa puno straha, nisam imala nikakvu slobodu, na turniru smo bili na sredini tabele. Nastavili smo s pripremnim utakmicama u Gimnaziji, treninge imamo svaki dan osim nedelje, dva puta dnevno, tada sam dobila pitanje, da li hoću da budem primač ili srednji bloker, odlučila sam se za blokera. Stala sam prvi put na tu poziciju, sve mi je bilo i strano i poznato, brzina je bila drugačija, ja sam mlada, i dalje se razvijam ali sam se posvetila, ušla u ritam i to mi je leglo.

Prvo takmičenje za Jovanu Antić je bila tačka gde su se sreća i prilika susrele. Trenutak u kom se oslobodila svake misli da se nagrade događaju samo boljima i mesto gde sam ispisala jedan red istorije u svojoj odbojkajškoj karijeri, koju ne planira još dugo da završi.

– Prvo takmičenje je Prvenstvo Vojvodine, osvajam nagradu za najboljeg blokera Vojvodine a zatim na Prvenstvu Srbije uzimam nagradu kao najbolji bloker Srbije. Nakon toga dobijam poziv od reprezentacije. Iskreno, očekivala sam poziv, na spisku je nas 40, otpada 20. Na Ubu smo, roditelji su bili pod stresom, ja sam verovala u sebe. Kamp je striktan, prate se određena pravila i smernice, telefone su nam uzeli, dobijali smo telefone samo u određenim periodima. Stroga pravila, samo rad i napredak.

U Jovaninom odbojkaškom svetu lančano se nastavljaju da se vezuju sve ostale, podjednako velike i sjajne utakmice.

– Od poziva preko priprema i provere i kampu, čekam rezultat. Stiže lista, ja ostajem u reprezentaciji, odlazimo na Balkanijadu koje osvajamo i spremamo se za Slovačku i za evropsko. Igrali smo protiv Bugarske, ja sam igrala bolesna, taj adrenalin u meni je radio za mene, nakon prve utakmice krenulo je dobro, za ekipu koja je prvi put sklopljena uzimamo peto mesto. Dolazi momenat da igram svoju prvu Superligašku utakmicu, ja mlada igram sa ženama od 35 godina, one su me vodile kroz tu utakmicu.

Dok se sve oko Jovane vrtelo oko sporta, odbojke, njoj se kao i svakom drugom čoveku, pored treninga i takmičenja, dešavao i život. Odrasta, menja se, sazreva, uvek vođena svojim principima. Istrajala je u svakom periodu. Sa 16 godina sport je njen život ali ona planira i budućnost, ako bude potrebe i van odbojke.

– Teško povezujem školu i odbojku, nastaviću da igram, ne planiram da odustajem, želim da nakon škole budem nutricionista, da ostanem u sportu. Drži me sport, to je moj deo života, bila bih kondicioni trener i nutricionista u slučaju da se nešto dogodi u mojoj karijeri.