Sremska Mitrovica – Devetnaestogodišnja Pavlović Nataša iz Mačvanske Mitrovice rukomet trenira punih 8 godina, tačnije od 2010. Kako kaže sasvim slučajno se desilo da se “zaljubi” u taj sport, ali s obzirom na to da joj je i majka kao mlada bila rukometašica teško biće da joj je ipak on zapisan u krvi.
„Mama mi je kada sam bila mala dosta pričala o rukometu, o tome kakav je to sport, kako se igra, pa o nagradama koje je ona kao dugogodišnja rukometašica osvajala i oduvek mi je to bilo zanimljivo i volela sam da je slušam, ali nisam imala želju da ga i sama treniram. Međutim, jednog dana u našu osnovnu školu došli su treneri Ženskog rukometnog kluba „Srem“ i napravili malo testiranje na kojem je nas nekoliko pokazalo potencijal i koje su zatim pozvali da startuju sa treninzima“, vraća se osam godina u nazad Nataša i kroz smeh dodaje da je obećala svom nastavniku fizičkog Dragoradu Radovanoviću koji je takođe video njen potencijal i forisrao rukomet, da će kada postane uspešan sportista i potpiše veliki ugovor kupiti mu juga.
Po svemu sudeći, odnosno po Natašinim uspesima nastavnik bi uskoro mogao da dobije ključeve u ruke.
„Počela da treniram rukomet sasvim slučajno jesam, ali je on definitivno i sa sigrnošću tvrdim postao moja ljubav, način života i razmišljanja. Trening za treningom meni je rukomet postajao sve bitniji, sve draži, postao je moja glavna okupacija, tolika da do nedavno nisam ni jedan trening propustila“, priča Nataša.
Kod rukometa, kako kaže, voli činjenicu da je to prilično grub sport, voli kada ima kontakt sa protivnicima, njegovu brzinu, a igra na poziciji srednjeg beka koja zahteva brzo razmišljanje i dobro oko. Procena kada dodati loptu i na koju stranu je od presudnog značaja.
„Ja sam nešto što je u košarci plejmeker, organzjem igru“, objašnjava Nataša.
U ŽRK „Srem“ zadržala se punih šest godina, s tim što je igrala na dvojnu registraciju, jedno vreme za tim iz Stare Pazove, a zatim i za ekipu iz Inđije.
Poziv za RK “Vrbas” usledio je pre dve godine i od tada je standardni igrač u timu protv kojeg je ranije najviše volela da igra. Trenutno njen tim igra u Super B rukometnoj ligi Srbije.
Sa “Sremom” je osvojila mnogobrojne nagrade i priznanja, među kojima je Trofej grada Beograda, Trofej grada Zrenjanina, zatim nekoliko Kupova Vojvodine, Srbije, državna prvenstva, osvajala je priznanja za najboljeg strelca, najboljeg srednjeg beka, igrača. Proglašena je pre tri godine i za najboljom rukometašicom Vojvodine.
Od prve godine treniranja išla je na sve kampove reprezentacije, prvo sa pionirskom, zatim kadetskom i juniorskom.
“Rukomet mi je pružio pre svega mnoga prijateljstva širom Srbije, Evrope i sveta. Doneo mi je jedan drugačiji stil života, stekla sam određene navike, meni je svaki dan isplaniran i podređen rukometu. Prosto, kada nemam trening ja taj dan ne znam kako da iskoristim. Međutim, zbog ili za rad rukometa i odrekla sam se toliko toga u svom životu, prvenstveno relatvno mlada sam se odvojila od svoje porodice, sa samo 16 godina počela sam samostalno da živim, da sama sebi spremam obroke, da perem veš, da vodim brigu o sebi, promenila sam školu, grad, sredinu. Mamina i tatina devojčica morala je da malo da požuri sa odrastanjem. Odrekla sam se nekih stvari koje su tipične za osobe mojih godina, izlazaka, raznih slavlja, druženja, žurki, ali nije mi žao i ne kajem se ni jedne sekunde”, iskrena je Nataša koja tvrdi da je potrebno doći na samo jedan trening rukometa kako bi se taj sport zavoleo.
Najveću podršku u njenoj dosadašnjoj sportskoj karijeri pruža joj porodica, konkretno tata koji je najviše i motiviše, mada su i on i mama zajedno na tribinama na svakoj njenoj utakmici.
„Sebe nikako ne mogu da zamislim u nekom drugom sportu iako sam se pre rukometa okušala u odbojci, atletici, košarci, pa čak i u tenisu koji je bio moja velika ljubav“, priča mlada rukometašica.
Na žalost Nataša se nedavno povredila, ta povreda joj je onemogćla da igra u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo sa reprezentacijom Srbije, ali i za prelazak u neki od timova u Turskoj.
“Igralo se finale Kupa Vojvodine i u produžecima, pred sam kraj utakmice ja se povredim, ali ono što je bitno naglasiti jeste da smo Kup osvojili i upisali se u istoriju rukometa”, kaže Nataša.
Sa povredom se prvo jako teško suočila, raspoloženje joj se stalno menjalo, bila je zabrinuta što će odsustvovati dugo sa parketa, međutim vremenom je jednostavno prihvatila činjenicu da su povrede sastavni deo života svih sportista i da je to još samo jedna prepreka koju mora da prođe.
“Plan mi je da se potpuno oporavim od povrede koja zahteva i do devet mesec i odsustvo sa terena, čim to prođe vraćam se na teren i formu. Jedva čekam ponovo da se nađem na parketu, jednostavno rukomet je moja ljubav i moj pokretač”, kratka i jasna je Nataša.
