Skitalac je naterani diplomirani inženjer ekonomije, planinar i avanturista po sopstvenom izboru.
Trošač cipela i zaljubljenik u poglede. Posetilac neobičnih i retkih geografskih mesta. Prijatelj planinarskih vodiča, seljaka i ponekog čarobnjaka. Strastveni sakupljač uspomena i pričalac priča o mestima za koje mnogi ne znaju ni da postoje. Nosilac sam brojnih nadimaka u raznim krajevima ali najčešće me zovu Skitalac.
Možda ste čuli za mene?
Istočna Srbija, mesto najarhaičnijeg prežitka narodnih verovanja te oblasti. Najlepši predeli Balkana gde se prepliću planine sa tajanstvenim pećinama i maglovitim kanjonima, sa šumama čiji govor jugoistočnog vetra tumači samo narod tog kraja. Pođi, dakle, sa nama na Kučajske planine i do drevnog grada Petrusa, stazom Petruških monaha…
Prethodni dani su obilovali kišama ali baš danas, poslednjeg dana maja 2020 godine, mistična magija Istočne Srbije, odlučila je da nam pokloni dan bez padavina i da nas šumskom stazom odvede tamo gde se legende i stvarnost prepliću na tananoj ivici poimanja…
…Staza je bila blatnjava i klizava ali došavši do samog vrha ove lepe livade, polako počinjemo da uviđamo da je čudesni svet mitskih bića Istočne Srbije ponikao iz prelepe okoline…
Kročili smo na stazu Petruških monaha u selu Zabrega. Ali o čemu se ovde radi?
Ne znam da li si znao, ali ovo mesto se još zove i Mala Sveta Gora jer su ovde dolazili monasi iz Svete gore ( Atosa) da bi širili hrišćanstvo…
Sa ovog uzvišenja vidi se kanjon reke Crnice i ostaci manastira Namasije…
Biti crna ovca nekad i nije tako loše. Videvši je, pomislio sam:“Pa od sada možemo svašta očekivati“ ali onaj pozitivni osećaj se samo još više pojačao! Zaista, hodajući ovom stazom, videćemo mnogo neobičnih stvari a Priča Za Uz Put, naslušaću se za celu nedelju..
Ovo što vidiš je kanjon reke Crnice. Ipak, Crnica se nije oduvek zvala Crnica. Njeno prvo ime je bilo Belica! Ova planinska reka izvire na belim krečnjačkim stenama. Ali avaj! – narod ovog kraja je promenio ime reke, kako priča kaže nakon strašnog masakra naroda koji se okupio na saboru kod crkve u donjem toku reke. Krv je tekla rekom da je ona potpuno poprimila tu boju i od tada nosi naziv Crnica…
…Naravno nismo propustili fotkanje sa našim drugarom Mitrom. Sada se nalazimo negde u blizini Krstaste stene, poprilično visoko. A da, još nešto, mi smo bili pažljivi a i tebi preporučujem da se čuvaš ovog stenja i kamenja.
Kada budeš prilazio pevuši lagano „Op cup, poskokčiću“!
Da, ne šalim se, ovde je poskok neprikosnoveni lovac i ako ne paziš na svoje korake dok hodaš…Cap!!! Ali na svu sreću još ima orlova koji bdiju nad nama i love poskoka!
Iza mene, Krstasta stena! Dakle stigli smo do drevnog grada Petrusa! Kao i uvek, priču su započeli Rimljani a nastavio je narod koji je došao posle njih. Tako u X veku naseljavaju monasi i isposnici, a od doba Stefana Nemanje ova oblast predstavlja pograničnu župu. Car Dušan je sredinom 14. veka dodelio županu Vukoslavu i smatra se da je on završio tvrđavu, čiji su ostaci danas vidljivi.
Stara staza Petruških monaha, sedam vekova stara, vodila je kroz šumu. Još uvek u nozdrvama osećam miris ove staze…I nakon strmoglavog spusta ispred nas ukazao se sasvim pitom predeo sa prelepim potokom.
…rekao sam ti da je Istočna Srbija mistična, pa evo još jednog dokaza za to. Ovo je stvarno neobično drvo, koje sam momentalno proglasio za bivšu kuću nekog stvora iz legendi našeg naroda. Iako sam pažljivo pogledao ovo drvo još nisam siguran da li je u pitanju koren ili krošnja…
…malo dalje od mosta su ostaci srednjovekovnog manastirskog kompleksa sa crkvom Sv. Jovana Glavoseka.
U narodu se prepričavaju dva istinita događaja koja su se desila u novijoj istoriji vezano za ovu crkvu:
Prvi događaj se desio za vreme II svetskog rata 1942. god.
Naime bugarski okupatori su te godine došli u selo i zarobili su neke ljude iz sela i krenuli nizvodno niz reku konjima natrag prema Paraćinu. Put ih je vodio do crkve a kada su se tu zaustavili, jedan bugarski vojnik je počeo da ismeva crkvu i naružio se crkvi, tako što je ušao u crkvu i uneredio se na sred crkve. Kada su izašli na grad Petrus tom istom vojniku je krenula pena na usta i on je odmah umro.
Stigla ga je pravedna Božja kazna. Ostali vojnici su se uplašili i pustili su zarobljene ljude iz sela koji su se vratili svojim kućama i ovaj događaj prepričavali.
Drugi događaj se desio posle rata, 1953. godine.
U selu su se posle rata zadržale izbeglice iz rata koje su tu ostale. Jedan od tih ljudi je čuvao ovce kod nekog čoveka u selu koji ga je hranio i plaćao mu za to. On ih je čuvao nizvodno od sela i dolazio je do crkve. Kad su se ovce ujutru napasle on ih je zatvarao u crkvi da tu kako se kaže u narodu planduju, to jest, odmaraju. Neki od ljudi iz sela su to videli i opomenili su ga za to, ali on se nije obazirao i tako je nastavio i dalje da to isto radi. Posle desetak dana iste noći on umre i sve ovce u toku noći uginu.
I njega je stigla pravedna Božja kazna. Ili tako kaže priča koju sam čuo i prenosim je tebi.
Nastavljamo dalje uzvodno. Krenuli smo ka jednom još interesantnom mestu. Tačnije ka ostacima crkve koja se zove Namasija. Priroda je zaista bila blagodatna u ovom kraju te se naše putovanje pomalo oteglo i usporilo jer smo zastajkivali iznova fotkajući se kad god vidimo nešto zaniljivo.
Nekoliko stotina metara iznad sela Zabrega kod Paraćina, vekovima samuju ruševine znamenitog manastirskog kompleksa Namasija iz 14. veka…Nema pisanih tragova zašto je ime Namasija ali jedno od tumačenja je: Nama Sija! Razumeš?
Tu oko ostataka manastira koji je restauiran i polako se izvode još poneki radovi da se ovo zdanje sačuva od zaborava, nalazi se nešto što bi mogao nazvati prostorom za piknik. Imaš klupe, stolove, reku, cvrkut ptica i ako samo tako posmatraš smirenog uma, možda možeš ugledati vekove, u njihovim odorama, kako se još uvek kreću ovim mestom…
A onda sišli smo sa staze Petruških monaha i uputili se da posetimo jednu veliku istorijsku ličnost i odamo joj počast. Ovo je crkva Ravanica u podnožju Kučajskih planina, mesto gde spava Knez Lazar Hrebljanović. Crkva posvećena Vasnesenju Gospodnjem, okružena je čvrstim odbrambenim zidom sa sedam kula. Građena između 1375 i 1377 godine, dakle XIV vek. Mesto hodočašća i mesto koje priča posebnu priču, vodeći nas nazad do našeg Srema i Vrdnika… Priča je malo duža i imalo bi štošta da se ispriča, kako je bilo i zbog čega, pa te ne bih sada ovde smarao sa istorijskim datumima i događajima jer trebaće nam komotno vreme u nekoj bašti i letnji dan do podne uz kafu da ti sve potanko objasnim. Ali, ako te interesuje, sve možeš pronaći na netu ili u biblioteci da sebi pojasniš kakve veze imaju Srem i Vrdnik sa Ravanicom na Istoku Srbije.
I tako, dok Sunce pruža nezaboravni spektakl na nebu tonući na zapad i naše putovanje se približava kraju. Dan proveden u šetnji kroz mitove, istoriju i legende Istočne Srbije polako se završava.
Hvala ti što si se prošetao(la) sa nama.
Do sledećeg putovanja, odredište bilo gde!
