SREMSKA MITROVICA. Posle 21 godine u izgnanstvu, a u svojoj državi Nataša Terzić, 2019. godine skućila se u sremskom selu Divoš ispod padina Fruške gore. Tu je napisala „Podrugu“, roman prvenac.
Knjiga „Podruga“ ima za cilj da nas vrati korenima i podseti na ono vreme u kome smo se čvrsto oslanjali na tradiciju i neke trajne vrednosti.
Život piše romane. I pisci pišu romane. Nataša Terzić, ekonomista po zanimanju, rođena u Begovom Lukavcu u opštini Istok na Kosovu i Metohiji, sada nastanjena u mestu Divoš, napisala je roman koji se zove „Podruga“.
Još je zanimljiviji motiv po kome je roman dobio naslov.
„Podruga“ je retko upotrebljavana i malo poznata reč. Označavala je tokom prošlog veka drugu ženu koju je muž dovodio u kuću, u slučaju kada sa prvom suprugom nije imao dece. Ta druga žena rađala je decu, a živeli su svi zajedno pod istim krovom, ali za razliku od običaja u muslimanskom svetu, prva žena je postajala praktično član porodice. Svaka se s tim okolnostima nosila kako je znala i umela, a junakinja rpmana „Podruga“ Vida je tu bila bez premca …
Rodom iz Begovog Lukavca kod Istoka na Kosovu i Metohiji, svoju mirnu luku pronašla je među divnim i toplim Divošanima, gde su joj Komesarijat za izbeglice i Grad Beograd donirali seosku kuću sa okućnicom.
Nataša Terzić je rođena 1973. godine u velikoj i čuvenoj patrijahalnoj porodici Terzić u Begovom Lukavcu kod Istoka. Majka Milanka bila je učiteljica kada se udala za njenog oca Trifuna Terzića koji je bio bio ispektor u policiji i ceo radni vek proveo u SUP Istok. Porodica Terzić je u to vreme živela u velikoj porodičnoj zajednici koja je brijala četrdeset članova…
Nataša je rođena u velikoj patrijahalnoj porodici Terzić u Begovom Lukavcu, u srcu Metohije. Završila je osnovnu školu u svom rodnom selu, matematičku gimnaziju u istoku, a Višu ekonomsku školu u Peći. Udata, majka šestoro dece i troje unučadi. Sada živi u Divošu, malom mestu na obroncima Fruške gore.
Njeno putovanje do fruškogorskog sela trajalo je 20 godina. Počinje, kada je 1998. godine izbegla sa Kosova sa troje dece. Najmlađe dete je imalo 8 meseci. Tadašnji muž ostao na ratištu.
„Kada smo izbegli, tada je bio napad na Ljođu, to je 6 kilometara od Peći, nama je naređeno da se povučemo, da se civili izvuku, to mesto je palo pod zonu ratnog dejstva, koje je moglo da se proširi i bilo je jako rizično. Tu gde sam ja bila, na Rugovskoj klisuri tamo je bila odstupnica zatvorena. Jedini izlaz je bio preko Peći. Naređeno je da se svi izvučemo, neki su se vratili na Kosov pa su 1999 godine ponovo izbegli. Ostala sam jer su mi trebala sredstva tada, koja sam trebala da skupim, zbog deteta, da ne oslepi, ostala sam da skupljam sredstva i da se nadam da ću da se vratim kući. Okolnosti su bile drugačije i nisam se vratila u novu kuću koja je bila izgrađena tek 14 meseci, ona je zapaljena. Deca su mi imala 4 godine, 3 godine i 8. meseci.“
Nataša je živela u Gajdobri kod Bačke Palanke gde je bila 2.5 godine. Posle Gajdobre još 29 novih adresa, širom bivše Jugoslavije.
Selila se u bolje uslove.
Porodica je tokom 20 godina, menjala 30 puta adrese. Za 20 godina, ova majka je rodila još troje dece. Sve ih je podigla, neke izvela na dobar put a neke još drži za ruke.
U Divoš došla 2018 u junu, dobila je kuću preko komesarijata za raseljena lica.
Sada živi u selu Divoš, u okolini Sremske Mitrovice.
Pisanjem se bavila još od osnovne škole, a posebno su bili zapaženi njeni radovi iz gimnazijskog doba. Talenat je ćutao zapreten sve do prvog romana.
Umetnička vrednost romana je upravo u tom jeziku i stilu i tim često arhaičnim rečima, koje su negde i zaboravljene, ali ih je autorka romana iz svoje duše pretočila i otrgla od zaborava.
U središtu ove priče je jedna metohijska porodica i bračni par Vida i Stanko. Radnja je smeštena u Dren, opština Zubin Potok, Metohija. Kroz Natašine opise tačno zamišljate kuću i okućnicu u kojoj žive glavni junaci. Roman je pisan dijalektom karakterističnim za taj kraj zemlje, a na samom kraju priče stoji rečnik manje poznatih reči.
Vida i Stanko godinama pokušavajući da dobiju potomke, ali bezuspešno. Vida odlučuje da stvar uzme u svoje ruke. Tada nije bilo sebičluka, tada se gledalo ognjište i dom, da kuća ne ostane inokosna već da se čuje dečja graja. Rešena da stari običaj ispoštuje Vida traži raspusnu knjigu od sveštenika, a Stanku govori da naše podrugu, ženu koja će da mu rodi decu.
Koliko čoveku treba snage da ne poklekne, da ne izgubi ono čovečno u sebi, a da u isto vreme ne vrati udarce udarcem, da obrani i sačuva što mu je Bog dao? Koliko čoveku treba snage da ima mir usred nemira?
Iako je to bila suština ovog romana, Nataša je kroz svoje junake ispričala mnogo više. Pored junaka, ovaj roman ima i anti-junake koji su opisani kroz smrtne grehove, oholost, gordost, gnev… Njihove životne priče šire krug oko glavne, pa tako u jednom trenutku imamo puno junaka i puno životnih priča satkanih u jedan roman. Sve su to ljudi iz naroda koje možete prepoznati u svojim komšijama, rodbini i prijateljima.
Kroz ovaj roman Vida je opisana kao žena koja može sve, kojoj ništa nije teško, koja plače samo kada je sama, ne da na dom i ognjište. Po čitanju, sasvim sigurno mogu reći da je dom opstao zbog nje. Zbog žrtve i iskonske želje da se Stankova loza produži.
Godinama se u našem narodu govorilo (i govori se) da je muž stub svake kuće. Ovaj roman to poriče, na sasvim drugačiji način. Ovo je oda jednoj ženi koja kuva, pere, brine o životinjama, dvorištu, imanju, daje sebe celu. U četiri slova njenog imena opisane su sve vrline koje jedan čovek može da ima na ovom svetu.
Kada se ljubav od srca otkine, da se dadne onom koji ljubavi nema, da se zapati lečka to zlatno zrno…boli li šta? A kad daješ-množi li se?
Tek onda kada muka pokuca na vrata čovek shvati šta ima kraj sebe. Stanko u samo jednom trenutku priznaje sebi i Bogu da je Vida njegova jedina prava ljubav. Samo jednom, na tri stotine strana. Ona je njegova svetla tačka bez koje bi ostao u mraku života do same smrti.
Podruga – Ta žena se nije odrekla svoje ljubavi, ako se odrekla muža. Domaćin se ženi drugi put i dolazi podruga, da bi rodila decu, koju ne može da ima prva žena. Prva žena ostaje u kući, ali ne više u svojstvu supruge, nema intimnosti sa njom, rastavlja se brak u crkvi, ali je prva žena socijalno zbrinuta. Ona u kući i tu je pomoćnik, kao rođaka. Podruge kao fenomena u hrišćanskom svetu nema, a to je divna jedna priča o suživotu dve žene koje su okrenute istom cilju, da podignu potomstvo, nema veze što je jedna rodila, a druga ne može. Podruga je na Kosovu i Metohiji bila zastupljena sigurno do ’80. godina. Normalna je to bila pojava da su se ženili ponovo i najčešće su one insistirale te prve žene.
Svaka žena imala je dve osnovne uloge – da se uda da rodi dete. Ako iz nekog razloga to nije mogla, u kuću bi dolazila druga žena,a zvali su je podruga.
Ovaj je običaj prenet iz albanskog naroda i kada je reč o prvoj ženi nije bilo govora o žrtvi, već velikoj ljubavi prema suprugu. Svaka žena imala je svoje prostorije, poslove i brige, ali su vreme svi provodili zajedno.
Roman „Podruga“ Nataše Terzić, pored ostalog, opisuje reku Ibar od izvorišta pa sve tokom do jezera Gazivode, i dalje, jezikom i stilom koji mami čitaoca, jer je verodostojan i asocira na jedno prohujalo vreme.
U ovu priču vešto je uvedena i srpska kraljica Jelena Anžujska koja je osnovala prvu žesnku školu na Balkanu, upravo u Brnjacima, u Ibarskom Kolašinu.
Pošaljite nam vest, fotografiju ili snimak na 064 659 57 66
Pratite nas na našoj Facebook, Instagram stranici i Twitter nalogu.
