Promocija knjige “Život posle smrti” Aleksandre Đorđević biće održana u Biblioteci “Gligorije Vozarović” u Sremskoj Mitrovici u ponedeljak, 1. avgusta. Početak promocije zakazan je za 19:00 časova.
ŽIVOT POSLE SMRTI
Ovo je priča o gubitku. Nakon skoro dve godine, tridesetpetogodišnja Nana Sretenović seda u auto i odlazi, prvi put u svom životu, kod psihoterapeuta. Borba sa depresijom izmiče kontroli; još jedno napuštanje ne bi podnela. Najbolja prijateljica ima tajnu dok je ona progonjena slikama i licima iz prošlosti. Uskoro svaka borba sa stvarnošću postaje nepodnošljiva, razgovor nemoguć. Tablete su nadomak ruke. Još jednim, poslednjim begom od realnosti stavlja na kocku dobrobit svog sina i odnos sa porodicom. A kada se najveći strah pojavi na vratima u vidu socijalne radnice, nastupa buđenje. Od tog momenta nadalje Nana pokušava da popravi napukle veze.
ODLOMAK
Vidno je zahladilo. Poslednji pozdrav zime kružio je gradom na leđima vetra. Prebacila je laku jaknu preko jarkocrvene tunike i pošla ka izlečenju s torbom punom kajanja. Prepoznala je u pločici na ulazu sliku i priliku svoje izvinjavane prošlosti i prihvatila da je njeno prisustvo neminovno. Nešto manje drčna i nešto smelija nego prošli put ušla je u zgradu svog terapeuta. Preplavio ju je divni osećaj da je i u zatvorenom sve otvoreno kad se iznenada na nju stuštio isti mladić i nehatom joj izbio torbu iz ruke. „Ej, izvini, debil sam, žurim“. Pogledala je za mladom pojavom i prepoznala u njemu dete. Bilo je smešno što ga je poslednji put uporedila sa Tomislavom.
„Nano, dobro došli!“, čekao ju je Mrakovski na vratima obradovan kao da vidi zaboravljenog rođaka o kom se retko ali uvek lepo govori. Drhtavo je pružila ruku i ušla s nadom da će probuditi želju za životom u sebi i drugima.
„Sedite, Nano. Drago mi je što se ponovo vidimo“.Sela je gledajući oko sebe, ne znajući gde da spusti torbu. Nešto se promenilo od prošlog puta: da li zavese, prekrivač ili je možda staklena činija sa bombonama bila nova? A možda je to bio još jedan ponedeljak u sred nedelje i njegovo novo, plavo odelo. Umeo je da ih nosi, ta odela koja muškarcu daju pravo da iskaže svoju moć. Slobodan je menjao boje, ali ne i ćud. Nije ga poznavala u drugom kontekstu, a ipak joj se činilo da postoji samo jedna, izvorna verzija ovog nadasve umnog čoveka. Osećala se nelagodno u društvu ljudi dominantnog duha, vernih unutrašnjem i retko kad pod uticajem spoljneg, i nije umela to da sakrije.
