Svaki klub, koliko god on bio veliki ili mali, ne čine samo ime, dres, grb, jedan klub čine ljudi koji su prošli kroz njega i ostavili trag, čine ga najbolji sportisti koji su u njemu bili, čine najuspešniji treneri, predsednici, čine oni koji su ga pomagali, oni koje je okupljao, čine ga njegovi verni navijači koji ga nisu napuštali kada je blo loše, a najviše se radovali kada je bilo dobro. Jedan takav navijač je Milan Matić zvani Pižon iz Salaša Noćajskog, ljubitelj seoskog Fudbalskog kluba “Budućnost”.
One godine kada je došao u Salaš, sada već davne 1973. rodila se kod Milana i ljubav prema klubu.
Oduvek je on voleo sport, tu ljubav preneo je na njega otac, a kuća u neposrednoj blizini igrališta “Budućnosti” bila je samo šlag na torti.
U to vreme na igralištu se dosta radilo, tada je ono u najvećoj meri poprimilo izgled kakav ima i danas. U svim radovima i Milan i njegov otac rado su učestvovali, bez nakade, iz puke ljubavi i zadovoljstva. Napravio je Milan vrata na svlačionicama, radio na vodi u kupatilu, stativama, pa i na postavljanju trave.
“Kada sam došao u Salaš “Budućnost” je vodila zaista jaka uprava, jaki ljudi. Bata Dostanić je bio predsednik, on nije pitao da li nešto mogu da uradim, nego mi kaže to i to. Pošto sam majstor, svašta sam znao, umeo i mogao da uradim i to sam rado i činio. Dosta sam bio i “šofer”, odnosno vozio sam igrače na takmice, a ta putovanja su bila događaji za sebe. Sećam se kako smo uvek kretali ranije na utakmice koje igramo u gostima, pa negde usput nađemo zgodno mesto, stanemo, pa se kartamo, pikamo loptu, šalimo. Bilo je smeha na pretek. Tada nije bilo slabog mesta u timu, uvek se išlo na pobedu i uvek smo bili dobro raspoloženi”, priseća se Milan.
Godinama, kako kaže, nije propustio ni jednu utakmicu, a redovan je bio i na treninzima. Njegova ljubav prema klubu i nesebična pomoć koju mu je pružao obezbedila mu je mesto u pravnom odboru. Član je bio punih 25 godina, tačnije od 1975. pa do 2000. godine, ali i nakon toga je nastavio da prati i pomaže plavo-bele.
Kolika je Milanova ljubav prema klubu govori u prilog i priča o tome kako je njegov sin Boško dobio ime.
“Bila je 1977. godine, sećam se tačno 19. juni, igrali smo protiv Vrdnika. Poveli oni 1:0, ali na našu sreću vrlo brzo Dragan Vasiljević izjednači. Tada sam svim igračima rekao da ću po onom ko da pobedonosni gol nazvati sina koji je tek trebao da se rodi. Kako sam rekao tako je i bilo. Boško Vozarević, jedan od najtalentovanijih naših igrača, je dobio loptu na nekih 16-17 metara od gola gde je bila akcija, golman je izašao na pet metara, Boško ga iskusno lobovao i doneo pobedu Salaščanima, a mom sinu nadenuo ime”, kroz smeh priča popularni Pižon i dodaje da su se kasnije dva Boška i okumila.
Da se bavio ozbiljno fudbalom kao igrač, Milan priznaje da nije, igrao je za sindikate firmi u kojima je radio, nikada za neki ozbiljniji klub, međutim s ponosom nosi nadimak po jednom od najpoznatijih zvezdinih fudbalera Vladimiru Petroviću Pižonu.
“Nadimak Pižon dobio sam u brodogradilištu gde sam radio. Jedan kolega i ja smo stalno pričali o fudbalu, tačnije o “Crvenoj zvezdi” koju sam nekada davno pomno pratio. Živeo sam pre Salaša u Beogradu, tamo sam učio zanat, radio i osim toga nisam imao druge obaveze, tako da sam pratio “Zvezdu”, išao na utakmice, pa čak i na njihove treninge. Nema utakmice koju sam proputio, Zvezda je tada igrala sa jakim ekipama, sa najjačim evropskim timovima. Od stalne priče o “Zvezdi” , a ponajviše o njenom tadašnjem igraču čuvenom Pižonu, dobi i ja taj nadimak, a on je prešao i na moju decu, a zatim i na unuke, svi su Pižonovi”, priča Milan.
Neko vreme ipak priznaje manjim intenzitetom je pratio klub i dešavanja u klubu, nikada ljubav nije prestala, ali je bio kako kaže pomalo ljut na razne rukovodioce koji su, čini mu se, zaboravljali značajne ljude, prethodnike bez kojih “Budućnost” ne bi bila ono što je sada. Taj period je sada prošao, ali su se javili i neki novi momenti, pa tako Pižon od nedavno redovno prati i utakmice ljutog rivala Salaščana, Fudbalskog kluba “Podrinje”, jer za taj tim igraju njegova dva unuka.
“Kada se desi da se sastaju Salaš i Mačvanska Mitrovica često me pitaju za koga navijam, a ja uvek kroz smeh kažem da jedno poluvreme navijam za “Budućnost”, a drugo za “Podrinje”, mada se zna koji klub mi je u srcu”, iskren je Milan.
