Tridesetdevetogodišnja Jovanka Gligorović iz Salaša Noćajskog skoro pet godina je gerontodomaćica koja brine o starim licima sa teritorije Salaša i Mačvanske Mitrovice. Početak svog rada u gerontoslužbi vezuje za svog oca koji je živeo sam u Hrvatskoj i koji je takođe imao pomoć u kući od strane gerontodomaćica.

„Sećam se koliko su mom ocu značile te žene koje su ga obilazile dva puta nedeljno, tih dana i ja sam bila bezbrižnija, znala sam da je u dobrim rukama, da ima sve što mu je potrebno i da su mu ti dani ispunjeni. To mi je bio neki motiv da se upustim u čitavu ovu priču i da stupim u gerontoslužbu, tek kasnije kada uđeš ljudima u kuću, kada ostvariš neki dobar odnos sa njima i počnu da te nazivaju ćerkom onda shvatiš koliko je u stvari moj posao human“, započinje priču Jovanka.

Da je lak posao nije, ni fizički ni psihički, ali radi ga sa voljom i velikom količinom strpljenja, jer je ono priznaje, ključ za rad sa starijim osobama. Jovankin posao obuhvata niz različitih obaveza, od kupovine lekova, plaćanja računa, podizanja penzije, preko brige o higijeni kako prostorija u kojima borave starije osobe o kojima brine, pa do unošenja drva u kuću, obezbeđivanja potrebnih namirnica, vode.

Jovanka kreće na posao.

Trenutno ona vodi brigu o pet baki korisnica usluge pomoći u kući na teritoriji Mačvanske Mitrovice i četiri bake sa teritorije Salaša. Svaku od njih posećuje dva puta nedeljno po nekoliko sati, a sve ih obilazi na biciklu, što joj tokom zimskog perioda teže pada.

„Nekada je teško rečima opisati koliko ja tim ljudima značim, nekima od njih sam baš sve, jedina veza sa svetom, jedina osoba koja ih posećuje, koja im kroči preko praga. Sve bake o kojima sada brinem s polupokretne i one same ne mogu da urade za sebe puno toga, da na primer odu po vodu, hleb, lekove, što znači da se oslanjaju na mene“, priča Jovanka.

Posao gerontodomaćice e posebno teško raditi kada to činiš više srcem, a ne glavom.

„Ne bih trebala da se vežem za osobe o kojima vodim brigu, ali jednostavno to je jače od mene i pored toga što sam svesna da im je kraj blizu, jer su svi oni dosta stari i mahom bolesni, prosto je nemoguće da se ne saživim sa njima. Zaista brinem o njima onako kako bih brinula o svojim najbližima, pokušavam da im olakšam starost koja je svima teška, a pogotovo nekome ko je sam. Nekoliko njih sam do ove godine smestila u dom i baš sam ponosna na to, jer sam im produžila život i učinila da im poslednje godine života prođu lepše i bezbrižnije, jer tamo imaju konstantnu negu, redovne obroke, terapije, toplo im je i generalno gledajući dosta bolje nego da su ostali u svojm kućama prepušteni sami sebi“, kaže Jovanka.

Od svega, priča dalje ona, izgleda kao da svima njima najviše fali lepa reč, neko ko će da im poželi dobar dan, neko ko će im se osmehnuti, saslušati ih, posvetiti im pažnju.

„Stari o kojima brinem ne mogu da idu nigde, a oni sa kojima bi pričali ne mogu da dođu ili pak nemaju ko da im dođe, pa su jako usamljeni, svi smo mi živa bića i svima nama treba neko. Njima taj neko sam ja i baš zato odvojim vreme da sa svakom bakom popričam, jer one ne gedaju da li sam počistila, usisala sobu ili nešto drugo, njima je draže da im posvetim preko potrebnu i traženu pažnju“, nastavlja Jovanka i kroz smeh dodaje kako joj jedna baka kaže: „Dođi bar da mi zamirišeš kuću“.

U svom poslu se potpuno pronašla i ponosna je na činjenicu da je jedna od njih 16 na teritoriji Sremske Mitrovice koja je prošla akreditovani program obuke i dobila odgovarajući sertifikat od Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

„U našem poslu ima svega, bude dosta teških i emotivnih trenutaka, bude izuzetno zahtevnih ljudi, tvrdoglavih, ali sve sa osmehom, pozitivnim mislima i energijom bude lakše i svaladivo. Biti gerontodomaćica je za mene koliko posao, toliko i humanitarni rad. Pomoć je svima potrebna i dobrodošla. Ništa mi nije problem da uradim i da učinim za njh, oni to sve znaju mnogo više da cene“, iskrena je Jovanka.

Prema njenim rečima, kroz posao kojim se bavi shvatila je da je briga mladih o starima sve manja i da nažalost ima dosta ostarelih lica koja imaju decu, rodbinu, a koja ipak ne vode računa o njima i to je ono što teško može da shvati.

„Starost je ono što čeka sve nas i tužno je i pomisliti da može da se desi da budemo prepušteni sami sebi. Godine su teške i toga treba da budemo svesni, niko ne sme i ne treba da ostane sam i napušten“, završava Jovanka.

Foto: maxpixel.freegreatpicture.com

Možda Vam se svidi i