Sremska Mitrovica – Sa samo sedam godina Vuk Petrović iz Mačvanske Mitrovice prvak je Balkana u karateu i ponosan vlasnik 80 medalja sa raznih takmičenja. Vuk je odičan đak drugog razreda Osnovne škole „Dobrosav Radosavljević Narod“ sa svim peticama u knjižici i od 2014. godine član je Karate kluba „Sirmium“ iz Sremske Mitrovice.
Karate je počeo da trenira sa svojih četiri godina, a zainteresovao se za tu borilačku veštinu još kada je bio mlađi i kada mu je u igri stariji rođak pokazao neke karate poteze.
„Dete od 3,5 godine je zaista jako malo da počne da trenira neki sport, ali on je već tada izrazio želju da bi voleo da bude karatista. Sačekali smo par meseci i tamo negde kada je imao nešto više od 4 godine odvela sam ga na prvi trening, malo je reći da je bio je oduševljen“, započinje priču Vukova mama Jelena.
„Na početku bilo mi je teško, jer bio sam najmanji i najmlađi, ali kasnije je bilo sve lakše. Odmah sam počeo da učim tehnike, neke su mi teške, a neke nisu, ja se svakako jako trudim da ih sve dobro naučim i uvežbam. Kada treba novu tehniku da naučim, ja je vežbam i nekoliko nedelja, baš se uozbiljim“, kaže Vuk.
On je trenutno nosilac zelenog dva pojasa, a pre toga je imao beli, zatim žuti, narandžasti, crveni, a nalazi se na pola puta do crnog pojasa od koga ge dele još zeleni dva, plavi jedan i dva, ljubičasti i braon pojas. Treninge ima tri puta nedeljno u poslepodnevnim satima, a drže ih Ljiljana Maričić koja i najviše radi sa njim, kao i Stanislav Raković. Treninzi traju od sat do sat i po vremena i malo je onih koje je Vuk za ovih nekoliko godina propustio.
Prvo takmičenje imao je samo mesec i po dana od prvog treninga i tu je osvojio bronzanu medalju, njegovoj sreći nije bilo kraja. Nakon toga nizala su se takmičenja kako u zemlji, tako i u inostranstvu, a rezultati su uvek bili dobri, pa je tako do sada mladi Vuk pored medalje šampiona Balkana u katama, osvojio još ukupno 63 zlata, 9 srebra i 7 bronzi.
„Najdraža mi je medalja osvojena prošle godine u Modriči u Bosni i Hercegovini, na tom takmičenju postao sam prvak Balkana što mi je najbolji uspeh do sada. Najteže mi je bilo na takmičenjima u Rumuniji i Italiji, tamo nisam osvojio medalje, ali sam ušao u polufnale išto e takođe jako dobro“, kaže Vuk.
On na takmičenjima nema tremu, kaže da se samo uozbilji i dobro skoncentriše, a da su treneri uvek tu za njih da ih bodre, ohrabre, pa čak i uteše ako i kada budu poraženi.
„Vrlo brzo nakon što je počeo da trenira njegovi treneri su prepoznali u njemu talenat koji su želeli da razviju, a s obzirom na to da je on jako zavoleo karate, da je izuzetno poslušan i disciplinovan što taj sport i zahteva od starta je bio jako uspešan“, ubacuje se ponovo mama Jelena.
Tata Nemanja kaže da su izuzetno ponosni na Vuka, ne samo zbog dobrih rezultata koje je do sada ostvario, nego i zbog činjenice da je on vrlo disciplinovan, da je vrlo odgovoran, da se sam bori da bude što bolji.
„Karate nije nešto čime smo mi želeli da se on bavi i mi ga nismo na to gurali, on je sam odabrao taj sporti mislim da se u njemu potpuno pronašao, jer ima takve osobine koje su potpuno primerene za karate. Na nama je da ga vozimo na treninge, da ga ispratimo na takmičenjima i da mu pružimo svu moguću podršku, a on će se karateom baviti dokle god on to bude želeo. Ponosni smo na njega i što je zaslužio poštovanje svojih drugara iz kluba, što se svi lepo druže i što je to zaista jedna jako zdrava sredina u kojoj je on prihvaćen i u koju se uklopio“, kaže tata Nemanja.
Vuk koji inače ne skida osmeh s lica, priča dalje Jelena, vrlo je ozbiljan na svojim takmičenjima, izuzetno skoncentrisan i nikada ne pokazuje tremu, pa čak i kada je ima.
„Ja se samo dobro skoncentrišem na karate kada izađem pred sudije, ali znam da se mama nekada unervozi“, kaže Vuk, a mama potvrđuje.
„On izađe pred sudije, pred publiku pun samopouzdanja i odradi svoje i to mi se jako dopada kod njega, pogotovo što vidim da se to samopouzdanje odražava i na druge sfere njegovog života, pre svega na školu“, nastavlja Jelena.
Vukov cilj je da dođe do crnog pojasa, ali i da osvoji još neko odličje na inostranom takmičenju, a cilj njegovih roditelja jeste da se on bavi onim što želi, što ga ispunjava i usrećuje.
“Volim karate i nastaviću još ozbiljnije da treniram i želim da se moji roditelji i moji treneri ponose sa mnom”, završa mladi Vuk.
