Sremska Mitrovica – Mitrovčani koji su željni dobre stare svirke uz tamburu, begeš i ostale omiljene instrumente Vojvodine često tragaju za mestima i bendovima koji i danas neguju tamburašku muziku, ali donose i nove pesme uz dobro poznate melodije. Upravo jedna takva mitrovačka grupa jeste „Još litar jedan“.
Ovaj interesantan sastav čine Miloš Bajunović, Vladimir Radmanović, Božidar Hadžić, Zoran Čamprag i Mihajlo Tufegdžić.
„U našem bendu nema frontmena, već smo svi jednaki. Valjda je to razlog što nas publika voli, uvek odišemo pozitivnom energijom koju publika zna da prepozna. Svi smo različiti, a opet kada počnemo da sviramo postajemo kao jedan“, kaže Zoran Čamprag, virtuoz na harmonici.
Ova grupa, koja se sastoji od talentovanih muzičara, sada se može često čuti na različitim lokacijama u gradu, uključujući lokale poput „Antike“, „Promenade“ ,“Posejdona“… njihova muzika takođe nije strana ni drugim gradovima Srema i Bačke, gde su česti gosti u pabovima i klubovima.
Zoran Čamprag, student Muzičke akademije i virtuoz na harmonici, svoj muzički talenat pokazao već od svoje šesnaeste godine, zarađujući svirajući. Njegova predanost muzici odvela ga je na brojne nastupe, uključujući i zajednički koncert sa „Garavim sokakom“.
– Radim naporno kako bih pratio svoju strast prema muzici i harmonici. Vikendom se posvećujem svirkama, a tokom nedelje boravim u Novom Sadu gde nastavljam sa svojim obavezama. Upoznavanje mnogih ljudi iz muzičke industrije u ovom gradu obogatilo je moje iskustvo. Ponosan sam na svoje učešće na koncertima kao što je onaj sa ‘Garavim sokakom’, gde sam pokazao svoje umeće. Iako privatni život možda trpi, zadovoljan sam svojim putem i svakim novim korakom u muzičkoj karijeri. Naša priča, koja je počela od folklorne grupe, razvila se u nešto posebno kada smo se pridružili orkestru. Nastavljamo da gradimo svoj repertoar i sviramo raznovrsne pesme koje oplemenjuju naše svirke. Sremska Mitrovica je posebno važna za nas jer ovde stičemo dragoceno iskustvo i učimo o različitim muzičkim žanrovima i tradicijama. Kroz sve ovo, sastav se nije menjao, a mi kao tim ‘Još litar jedan‘ nastavljamo da rastemo i razvijamo se zajedno.“
Kada zasvira ‘Još litar jedan‘, muzika dobija potpuno novu dimenziju jer ubacuju svoju energiju i dušu u svaku pesmu. Njihove svirke su zaista „ludo i nezaboravno“ iskustvo za sve koji ih posete. Praktično nema osobe koja može da ostane sedi – svi igraju i pevaju sve dok ne popadaju od umora.
Šalu na stranu, članovi benda ističu da na njihove svirke dolaze praktično sve generacije. Svi pevaju i uživaju u muzici, čak i tinejdžeri koji nisu bili rođeni u vreme kada su ovi hitovi nastali. Pesme biraju zajedno, a na repertoaru su stvari od svih bendova koji su bili popularni u prošlosti, ali i aktuelni hitovi koji su sada na vrhu top-lista.
Božidar Hadžić koji u ovoj grupi svira kontru, na početku svoje priče kaže da je iz Golubinaca i da je siguran da će u svom mestu živeti do kraja života.
– Za mene je Golubinci dom, tu se osećam sigurno i srećno. Gradovi poput Beograda, Novog Sada i Sremske Mitrovice su mi na dohvat ruke, a opet imam mir i spokoj u svom rodnom mestu. Studiram muzičku pedagogiju, a muzikom se aktivno bavim već desetak godina. Počeo sam svirati gitaru sa 12 godina, a kasnije sam se upustio i u sviranje tambure. Upisao sam srednju muzičku školu gde sam upoznao Zorana Čampraga, čiji je uticaj na mene bio velik. Zoran me je upoznao sa svim ‘mitrovčkim prečicama’ i naša prijateljstvo je krenulo od tada. U početku smo sarađivali u narodnom orkestru, putujući na turneje i stičući dragoceno iskustvo. Sećam se kako smo jednom sedeli u kafani ‘Lovac’ i dobili poziv za našu prvu svirku. Počeli smo u restoranu „promenada“. Tada smo imali samo desetak pesama u repertoaru, ali smo sa svakim nastupom učili nove i širili našu muzičku priču. Bili smo samo klinci koji su učili od onih koji su nas slušali, istražujući šta se svira po kafanama i kako dopreti do publike.
Završavam srednju školu i planiram upisati pravni fakultet kako bih proširio svoje obrazovanje. Muzika će uvek biti deo mene, ali želim da imam i druge perspektive u životu“, izjavio je Vladimir Radmanović, najmlađi član grupe.
– Počeo sam svirati begeš, a kada se Mihajlo Tufegdžić pridružio grupi, prešao sam na bas prim. Sada, tokom nedelje idem u školu, a vikendom su svirke. Sa svojih 18 godina, sviram već dve godine. Muzika je nešto što je prisutno u mojoj porodici – imam sestru, oca, strica, svi su muzičari.
Vladimir otkriva planove grupe za budućnost: – Planiramo da uradimo svoj autorski album, a ja se nadam da ćemo uspeti da ostvarimo tu ideju. Ideja o albumu je fantastična i želim da ostanem deo te priče. Upisujem fakultet u Novom Sadu, ali to ne znači da ću prestati da sviram. Iako svirke znaju biti izazovne, imam sreće što imam sjajnu ekipu koja mi je uvek podrška. Za mene, ovo je divna škola.
Upitan da li mu je teško da uskladi svoje muzičke obaveze sa školom, odgovara da nije, bez obira na to što se ponekad dešava da se sa svirke vrati iza ponoći, napominje da je to slatki umor, jer se na svirkama napuni pozitivnom energijom.
Kroz svoju priču, članovi benda ističu kako su muzika i svirke postale neizostavan deo njihovog svakodnevnog života. „Posao, ali i strast“, kaže Mihajlo Tufegdžić, jedan od članova benda.
Član benda Mihajlo Tufegdžić ima svoju lepu priču. On, živi za muziku, jer za njega je muzika život.
– Za mene je muzika putovanje koje sam započeo još u srednjoj školi. Pridružio sam se gradskom tamburaškom orkestru, ali kako nisam imao stalnu ekipu za svirku, odlučio sam da se pridružim ovoj grupi. Naša priča postala je zajednička, a sviranje postalo deo mog svakodnevnog života. Za mene je ovo posao, način da zaradim svoj dinar, ali istovremeno i velika strast i ljubav. Odavno sam odlučio da ne želim da me roditelji finansiraju i da želim da samostalno gradim svoj put u muzici.
Miloš Bajunović, mladi harmonikaš iz mačvanske Mitrovice, rođen 2001. godine, prošao je muzičko obrazovanje kroz Osnovnu i Srednju muzičku školu. Iako nije bio prisutan na našem dogovoru, njegove kolege s ponosom pričaju o njemu. Miloš je bio uspešan takmičar u svojoj kategoriji na harmonici, osvajajući brojne nagrade na takmičenjima. Zoran, njegov kolega, ističe da su on i Miloš često svirali „u dve harmonike“, što je za njih postalo kao da im je to u krvi. Kako se kaže u Mačvi, ‘Uzmi harmoniku i u šatru, uči zanat ‘, bila je naša početna priča. Miloš je pravi zaljubljenik u harmoniku, neprestano se usavršava. Mislim da je on jedan od najpredanijih ljudi koje poznajem, stalno radi na sebi. Naša priča započela je jedne momačke večeri, gde smo se pogledali i odmah znali ko će svirati šta, imamo izuzetnu komunikaciju. Drago mi je što smo svi postali jako dobri prijatelji i što je Miloš odlučio da se pridruži našem bendu.
– Mogu slobodno da kažem da je za mene ovaj bend pravo osveženje. Bez lažne skromnosti, zaista bogato iskustvo kada je reč o muzici. Sa ovim bendom se lepo zabavljam, a i sviđa mi se ta pozitiva. Stoga ne treba da čudi što smo odlučili i da komponujemo i našu muziku. Uskoro planiramoi da je snimimo. Meni se u bendu sve dopada: od muzike, preko članova, do te neke energije koju razmenjujemo sa publikom – kaže Zoran Čamprag i otkriva da odluka o komponovanju njihove muzike nije ništa čudno, a po tome se i vidi koliko sve što sada ‘Još litar jedan‘ radi i vredi.
U glas dodaju daimaju još jednog člana – Tadija Đukić. On je čovek koji ih vozi na njihove svirke. Bez njega ne mogu jer je muzičarska noć duga a on je tu da ih sačeka i preveze do njihovih domova.
