Tipična vojvođansko-panonska kuća u ulici Stari Šor

Od strane Ozon
0 komentari

SREMSKA MITROVICA. Mitrovačke ulice obiluju kućama narodnog graditeljstva, rasprostranjenih svuda po Vojvodini, koje su pripadale sloju stanovništva, koje se bavilo zemljoradnjom. Jedna po jedna ruše se stare vojvodjansko-panonske kuće od čerpića, pred naletom urbanizacije i gradskih prostornih planova ustupajući mesto savremenim stambenim blokovima.

Jedna od takvih tipično vojvođansko-panonskih kuća je i ona u Starom šoru, stara preko sto pedeset godina. Pripada porodici Đurđević, koja se od davnina bavila zemljoradnjom i stočarstvom. Pre nego što se porodica, zbog čestih poplava preselila u Stari šor stanovala je u Vodnoj ulici blizu reke.

O borbi stanovnika priobalnog gradskog pojasa sa vodenom stihijom, kojoj su često bili izloženi svedoče brojni nazivi ulica i prilaza, koji se vezuju za vodu i reku: Stari most, Ispostava carinarnice, Prevoz, Liman, Ribarska obala, Kamenjar, Pristanište, Kupalište, Jalija, Čikas, Parobrodska, Niska, Šetališna i Vodna ulica.

Nakon što Mitrovica postaje važno strateško, vozno i ekonomsko središte na levoj obali Save, Austrougarska vlast zbog čestih poplava posvećuje posebnu pažnju hidroregulacii i obaloutvrdi grada. Ipak, pred naletom izlivene reke rušile su se odbrambene barijere, koіe su građani svaki put iznova sa novim elanom podizali. Takvo teško stanje trajalo je sve do gradnje savremenog keja i utvrđivanja linije odbrane od poplava u dužini od jedanast kilometa sedamdesetih godina prošlog veka (1974-1981).

Vojvođanska kuća je tip podužne gradjevine sa tremom sa bočne strane, dvoslivnim krovom pokrivenim crepom, ozidanim zabatom i jednostavno ukrašenim fasadama. Taj tip kuće іe vekovima stvaran, pre nego što je dobio svoj konačan oblik krajem 18. veka. Uz poštovanje carskih propisa o gradnji narodni neimari su ovaj vid tradicionalne kuće prilagođavali potrebama paorskog stanovništva. Kao potvoda veštine i umešnosti narodnih graditelja i njihovog dubokog razumevanja potreba većinskog paorskog stanovništva osmišljen je tip kuće, koju odlikuje funkcionalnost, jednostavna konstrukcija, racionalno korišene prostora, sveden oblik i umerena dekoracija. Za njihovu izgradnju korišeni su lako dostupni, jeftini materijali, zemlja, drvo, slama i trska, što je gradnju činilo prisupačnom. Kuće su užim delom postavljene prema ulici, a podužnim u dubinu placa, čiju osnovu obično prati manje ili više otvoren trem čineći tako posebnu prostornu i estetsku celinu, koja je trano obeležila arhitektonsko nasleđe ovog podneblja. Naročita pažnja je posvećena zabatnom vencu, snažno profilisanom ili ozidanom sa lepom, često i u dva reda. Fasade su bile dekorisane plitko razvijen malterskom plastikom u vidu geometrijske profilacije oko prozora i na zabatima. Bio je to često i jedini arhitektonski ukras ovih jednostavnih građevina rasprostranjenih svuda po selima, ali i varošima sa obradivim zemljištem u zaleću. Jednostavne, funkcionalne arhitekture kuća zadovoljava sve potrebe domaćinstva vezanog za zemlju. Prisnost sa prirodom, iskazuju dugim otvorenim tremovima, koji se protežu celom dužinom kuće. Obavezna je i okućnica sa ciglom popločanim dvorištem, bašticom sa cvećem, vinovom lozom, koja se proteže uz trem, bunarom, ručnom pumpom za vodu, kao zaštitnim znacima mnogih starih seoskih domaćinstava.

Između više vrsta tremova (od kojih su neki bili izrađeni od drveta) u pomenutoj kući napravljen je trem ili gonak sa ozidanim stubovima. Podrum sa svodovima se nalazi ispod starijeh dela kuće. Unutrašnj raspored je jednostavan, čine ga pet prostorija medjusobno povezanih u niz. Do ulice se nalazi gostinska soba sa finim nameštajem, a kuhinja je prvobitno bila poslednja prostorija sa zasebnim izlazom na trem. Obavezna je ozidana furuna, koja se ložila iz pomoćne prostorije pored kuće, najčeše kukuruzovinom, što je imala na pretek svaka domaćinska paorska kuća. Kako starija građevina nije zadovoljavala potrebe sve brojnije porodice dvadesetih godina 20. veka kuća je dograđena. Uz donji deo dozidane su dve prostorije, uporedo sa njima produžen je trem i cela građevina pokrivena jedinstvenim krovom. Istovremeno je sazidana ograda koja sa proteže celom širinom placa prema ulici sa dva bedemska stupca za kapiju zaobljenih vrhova u stilu secesije. Ponovljeni arhitektonski oblici doprineli su bogatstvu prostorno – ambijentalne celine tradicionalne Vovođanske kuće.

Stevan Đurđević se bavio zemljoradnjom i stočarstvom, kao i njegovi preci, a ljuba prema zemlji nasleđuju i negovi sinovi, najstariji Nikola i najmlađi Živan koje je dobio u braku sa Darinkom (Krsmanović) iz Šida. Petar, srednji sin izabrao je trgovinu, kao svoje zanimanje otvorivši radnju manufakturne robe na glavnom gradskom trgu.

Početkom dvadesetih godina 20. veka Stevan gradi salaš, oko od ranije izgradjene vodenice na potoku Čikas, koja je bila u posedu negovog brata Jevrema. Vodenica je decenijama mlela žitarice Mitrovčanima i žiteljima okolnih sela, dok nije, kao tehnički prevaziđena izgubila bitku sa pojavom savremenih mlinova.

Domainstvo Đurđević je tih dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka doživelo pravi procvat. Nikola se bavio stočarstvom, gajio je ovce i krupnu stoku, a Živan je više voleo ratarstvo. Stevan Đurđević, kao istaknuti zemljoradnik bio je predsednik odbora za podizanje „atarskog doma“, koji je gradila Srpska ratarska čitaonica i knjižnica 1939.

Posle rata i nacionalizacije „Ratarski dom“, sazidan na uglu Fruškogorske i Železničke ulice pripao je vojsci i dugo je nosio ime „Dom JNA“.

Ratna vremena su kao kakav usud prekinula bezbrižne dane porodice Đurđević, koja je pored ovog nosila i drugo prezime Čavić. Vihor Drugog svetskog rata odneo je dve muške glave ove porodice. Nikola je bio borac 3. Vojvođanske brigade i poginu je 1943. kod Trnove, a Petar, kao član NOB-a stradao je 1945. kod Virovitice. Na imanju je ostao Živan, najmlađi sin Stevana i Darinke Đurđević, na kome je ostao težak zadatak da se izbori sa porodičnim tragedijama i težačkim životom zemljoradnika. Posleratno vreme donelo je, izmedju ostalog osavremenjivanje poloprivredne proizvodnje.

Već 1952. Đurđevići kupuju prvi traktor, popularni američki „Alis Čalmers“, prepoznatljiv po skupljenim prednjim točkovima. Mehanizacija sve više potiskuje stari način obrade zemlje, konje porodica drži do sredine šezdesetih, kada i nestaje potreba za nima.

Živanov sin Nikola delio ze očevu lubav prema zemlji, pa mu ze šezdesetih, već uveliko pomagao na njivi. Još kao dete naučio je da vozi traktor, rano je razvio interes za mehanizaciju i radovao se svakoj novoj kupljenoj mašini. Lubav prema mehanici, opredelila je i njegovi kasnije zanimanje. Završio je Mašinsko-tehničku školu i kao automehaničar često stavljao struku u službu zemljoradnje.

Istovremeno, teče gradnja nove kuće na sprat (1965-1970), zbog čega je deo starih objekata na placu srušen, a sagradjena je i moderna radionica za popravku, pre svega vlastite poloprivredne mehanizacije. Od tog vremena u staroj kući je stanovalo nekoliko porodica. Više od decenije mitrovački advokat Mirko Macanović je imao svoju kancelariju, na ovoj atraktivnoj lokaciji, preko puta Palate pravde. Supruga Vera otvara firmu „sitrade“, zadrugu za pružanje usluga iz oblasti poljoprivredne proizvode i pretvara kući u poslovni prostor. Tom prilikom kuća ze renovirana, zamenjeni su podovi, omalterisani i okrečeni zidovi, unutrašnjost prilagodjena potrebama savremenog poslovnog prostora. Nekadašnja kačara sa senikom na krovu, kroz koji se ubacivalo seno u štalu sa konjima i kravama, još prkose vremenu, iako su već odavno izgubili povobitnu namenu. Stari čardak, kao i ozidana peć za pečenje hleba u dvorištu srušeni su, prilikom gradnje nove kuće.

Veliki mermerni blokovi iz rimskog doba preživeli vekove ukopani u zemlju sada služe, kao graničnik izmebu dva dvorišna dela. Nemo svedoče kontinutet života grada sa svodom prošlošu.

Kao dragoceni primer tradicionalnog narodnog graditeljstva, kuća danas, još uvek privlači poglede prolaznika.

Možda Vam se svidi i