SREMSKA MITROVICA. Traumatični događaji donose sa sobom izazove koji su stresogeni, izazivaju jake emocije i izmene u ponašanju kako dece, tako i odraslih. Reakcije mogu da budu dugotrajne i nekontrolisane, navodi se na sajtu Batuta.
Dobijanje adekvatne zaštite i podrške može pomoći u smanjenju neprijatnih osećanja i simptoma, bržem upostavljanju kontrole nad ponašanjem i vraćanje uobičajenim, svakodnevnim aktivnostima i obavezama.
Traumatični događaji izazivaju fizičke simptome i emocionalne reakcije osobe, od kojih su najčešće:
- Neverica
- Osećaj straha, šoka, besa, tuge, brige, ukočenosti, bespomoćnosti i frustracije
- Pojava paničnih napada – Ne uspostavlja se socijalna interakcija, osoba se povlači u sebe
- Smanjeno interesovanje za uobičajene aktivnosti
- Ponovno proživljavanje traumatičnog događaja kroz prisećanje
- Izbegavanje nepoželjnih misli i osećanja
- Promene u apetitu (pojačan ili oslabljen)
- Poteškoće sa spavanjem (noćno buđenje i košmari), koncentracijom i donošenjem odluka
- Fizičke reakcije, kao što su glavobolja, bolovi u telu, stomačni problemi i osip na koži
- Pogoršanje hroničnih zdravstvenih problema
- Povećana upotreba duvana, alkohola i drugih supstanci
Preporučeni načini da se suočite sa traumatičnim događajem
Pokrenite razgovor sa osobom. Ukoliko nije spremna ne insistirati, već pokazati zainteresovanost za razgovor kada osoba za to bude spremna.
Pitati osobu kako se oseća povodom traumatičnog događaja. – Dopustiti osobi da izrazi svoja osećanja i postavlja pitanja. – Ne minimizirajte problem kao da se ništa nije dogodilo.
Recite da se svi ljudi uplaše kada se nađu u nekoj opasnoj situaciji.
Recite da su osećanja kao što su ljutnja, bes, bespomoćnost, tuga, strah, zabrinutost prirodni. – Recite osobi da je uz vas sigurna.
Osobu koja je doživela traumatično iskustvo ne izlagati medijskom sadržaju o toj temi.
Ne očekivati da će se osoba koja je doživela traumatično iskustvo brzo prilagoditi novonastaloj situaciji, već pokazati strpljenje.
Trudite se da vi kao podrška ne pokazujete nervozu i nesigurnost.
Kako pomoći deci da se izbore sa traumatičnim događajima
Bez obzira na uzrast deteta, ono se može osećati uznemireno ili imati druge jake emocije posle traumatičnog događaja kome je prisustvovalo, ili o njemu saznalo. Neka deca reaguju odmah, dok druga mogu pokazati izmenjen način razmišljanja i ponašanja mnogo kasnije.
Način na koji dete reaguje i uobičajeni znaci uznemirenosti mogu da variraju u zavisnosti od uzrasta, prethodnih iskustava i načina na koji se dete nosi sa stresom.
Deca reaguju na ponašanje odraslih u svom okruženju. Kada se roditelji i staratelji mirno i samouvereno suočavaju sa traumatičnim događajem, mogu deci pružiti najbolju podršku.
Potrebno je da roditelji razgovaraju sa decom o tome šta se dešava i ohrabre ih da pričaju o svojim strahovima i postavljaju pitanja. Posle traumatičnog događaja, važno je da deca osete da mogu da podele svoja osećanja i da roditelji razumeju njihove strahove i brige. Svaka promena u ponašanju može biti znak da dete ima problem i da mu je potrebna podrška.
Teško je predvideti kako će neka deca reagovati na traumatične događaje. Pošto roditelji, nastavnici i drugi odrasli vide decu u različitim situacijama, korisno je da deluju zajedno kako bi podelili informacije o tome kako se svako dete suočava sa traumatičnim događajem.
Ukoliko se osećate uznemireno zbog ovih događaja, razgovarajte sa nekim. Brojne institucije, udruženja i stručnjaci otvorili su svoje linije za decu i odrasle kojima je potrebna psihološka podrška.
Društvo psihologa Srbije: psiholoskapodrskadps@gmail.com
Nadel – Nacionalna dečja linija: 116 111
Savetodavni telefon za roditelje: 0800 007 000
Centar Srce: 0800 300 303
Klinika Laza Lazarević, Nacionalna linija za pomoć adolescentima: 0800 309 309
