SREMSKA MITROVICA. U Sremskoj Mitrovici je u 76. godini života preminuo dr Veljun Cvijanović. Rođen 1947. godine u Bačkoj Topoli, završio Gimnaziju u Sremskoj Mitrovici a studije na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Mitrovčanima poznat prvo kao vrsni stomatolog, ali i zaljubljenik u šah. Nakon studija u Beogradu, vraća se u Sremsku Mitrovicu te se zapošljava u Domu zdravlja – Dispanzeru „na Savi“ gde je radio do penzije.
Ordinacija u Dimu zdravlja, nije bila samo mesto sa stomatološkom stolicom, jer je dr Cvijanović važio za zubara kod koga se ide bez straha.
Izvanredan zubar koji je uvek imao dosta posla, znao je često da se našali i nasmeje pacijente, kao ritual za opuštanje pre zahvata i zbog toga su mnogi Veljuna svojatali i zvali ga „moj zubar“.
Pamtiće ga brojne generacije Mitrovčana kao prvog zubara iz detinjstva i osobu koja je umela da uspostavi odnos poverenja sa mališanima.
Doktora Velju, koga su svi voleli i koji je svakom bar jednom izmamio osmeh, svi pamte kao vrednog i cenjenog, pre svega čoveka, a onda kao besprekornog stomatologa i dijagnostičara. Njegove kolege, sa tugom u srcu, kažu da je bio uzor i inspiracija i da je njihov doktor Velja, postavio visoko lestvice učenicima, koji su ostali iza njega, kao stručnjak i kao čovek.
Dr Veljun Cvijanović je bio dugogodišnji član šahovskog kluba „Srem“, gde je važio za jednog od najboljih šahista a kao dokaz su i brojne nagrade koje je osvojio.
Dr Veljun Cvijanović – Laf u srcu!
Prim.mr sci.dr Marina Relić
Dr Veljun Cvijanović bio je izvanredan čovek, sa mnogo vrlina, čovek dostojan poštovanja i divljenja. Bio je zubni lekar, omiljen i među kolegama i među pacijentima.
Zamislite samo paradoksa – zubni lekar a omiljen kod pacijenata.
Čuveni Gete (Johann Wolfgang von Goethe ) kao da je poznvao dr Velju kada je rekao : “ Srećan je i veliki samo onaj koji ne mora ni vladati ni pokazati se da bi mogao nešto biti.” A bio je veličina.
Ja sam ga upoznala pre više od dve decenije kada je on već uveliko bio cenjen stomatolog a radio je na prijemnom odeljenju. Bio je čuven po tome što je ”najbolje vadio zube” u gradu. Zaista je bilo tako ali i danas pacijenti pitaju da li još uvek radi. I druge stomatološke discipline izvodio je besprekorno. Bila sam presrećna što su mi baš njega dodelili za mentora dok sam bila pripravnik.
A zašto? Pa bezbroj je razloga za to.
Pored njegove umešnosti u besprekornoj dijagnostici i terapiji imao je nešto magično u sebi pri radu sa pacijentima. Bio je uvek strpljiv da sasluša pacijenta, imao je uvek pravi odgovor i savet. Za njega nije postojalo nemoguće kada je pacijent u pitanju. Izazivao je osmeh na njihovim licima samo dok je prolazio kroz čekaonicu. Znao je dobro da se našali sa njima ali uvek sa merom.
Kolege su ga obožavale. Kad god bi ko imao komplikaciju računao je da pacijenta može usmeriti na dr Velju. A on se nije ljutio što je klupa za njegove pacijente u čekaonici uvek prepuna a plata svima ista. To je bio razlog zbog kog je pauza za njega trajala desetak minuta a za ostale pola sata. No tih 10 minuta njegove pauze svi smo rado čekali. Kada se on pojavi tada dolazi do izražaja njegov smisao za humor. To su bili 10 minuta smeha i sreće koje smo svi jedva čekali. On bi uvek sedeo na istom mestu, na istoj stolici pored prozora a mi okolo kao publika u pozorištu. Veoma često bila su i mesta za stajanje jer su dolazile kolege sa drugih spratova. Ja kao pripravnik stajala sam u zadnjem redu i nisam želela da propustim njegov performans.
Posebno lepi trenutci sa dr Veljom su bili pred kraj radnog vremena. Tada je imao bezbroj priča o svojim prvim radnim danima. Nije imao tajne i to je parvo bogatstvo za sve nas lekare početnike u to vreme. Pričao nam je o svojim asistentima od Neše do Verice ali i o svemu onom što ne piše u knjigama a to je najvrednije. Nesebično je delio iskustvo i pomoć.
Bio je veliki uzor i inspiracija za sve nas i svaki put kada bi nam se pridružio, prostor i atmosfera bi se ispunili smehom i veseljem. Bio je nezamenljiv i neizostavan deo našeg velikog kolektiva do poslednjeg radnog dana.
Nakon što se penzionisao u Dispanzeru na Savi mnoge stvari su se promenile. Tako ima puno dobrih stručnjaka ali nikoga više ne nazivaju “onaj što najbolje vadi zube u gradu”. Takav se verovatno nikada više neće roditi. I sama zgrada je renovirana pa je njegova ordinacija danas zajednička prostorija dečijeg odeljenja.
I razmišljam sad kada je otišao tamo gde ćemo se svi ponovo sresti jednoga dana da sam sve svoje pauze provela baš na toj stolici kraj prozora gde je on nekada sedeo. I to na istoj stolici, samo tapaciranoj. A same pauze trajale su ne više od 10 minuta jer ja sam Veljin đak. Postavio je visoko lestvice svojim učenicima kao stručnjak i kao čovek. Ostavio nam je poruku da ako hoćeš da budeš dobar stomatolog moraš da budeš “Laf u srcu”.
