SREMSKA MITROVICA. Zoran Čamprag, student Muzičke akademije i harmonikaš koji zarađuje od svoje šesnaeste godine. Završio je Osnovnu školu „Slobodan Bajić Paja“, a paralelno sa njom, pohađao je i završio i Osnovnu i srednju muzičku školu „Petar Krančević“.
Talenat za muziku, ali i kreitivnost u svakom drugom smislu, iskazao je još pre osnovne škole.
Mi smo porodično većinom svi muzičari, pogotovo sa mamine strane, sa tatine strane je samo on u muzici. Mene su kao malog upisali u zabavište „Vivak“ gde sam prvi put krenuo s pevanjem a kao malom mi je bila zanimljiva harmonika, oduvek me je privlačilo to što sa jedne strane stoje dugmići a sa druge dirke. Vežbao sam sa svojim pokojnim dedom, on je takođe svirao, za njega sam dosta vezan, moja ljubav prema harmonici desila se spontano.
Veliki uticaj na njega ostavilo je školovanje u muzičkoj školi „Petar Krančević“
U školi vas uče da razvijete prste i motoriku prstiju, da budu razgibani, etide i sonate koje sam svirao u školi davale su mi razvitak prstiju za moj dolazak kući gde sednem, slušam pesmu i polako hvatam, u početku mi je trebalo i po dve nedelje da naučim pesmu. Zanimljivo je i jedno drugo, jedno jača tehniku a drugo sluh, sluh je jako bitan za bilo koga ko se bavi muzikom.
Za muziku potreban je i talenat, neko se rodi sa tim, smatram da je talenat 5%, meni kažu da sam rođen sa talentom ali ja sam oduvek skroman i baš ne verujem u to.
Za Zorana da počne da svira harmoniku je bila nekako normalna stvar, pošto je harmoniku i njegov deda svirao, tako da se sa njenim zvukom upoznao kao dete.
Prvi korak prema sviranju harmonike, bio je deda, kada god je dolazio u goste ja sam sedeo i slušao ga kako svira.
Ja danas sviram na dedinoj harmonici. Prvu pesmu koju me je deda naučio jeste starogradska pesma „Kraj jezera“, ta pesma mi je ostala u glavi, i dan danas kad sviram, setim se tog momenta i bude mi drago.
Išao sam u dve škole, u osnovnu i u muzičku, tada sam razmišljao o tome kako svi drugari idu i igraju se, šutiraju loptu, uživaju a ja sedim kući i vežbam harmoniku, ili sam u školi i vežbam harmoniku, harmonika se „slepila“ za mene. Kada danas pogledam unazad, sve mi se isplatilo i nimalo ne žalim za tim.“
Teško je kad imaš emociju ali bez emocije nema zvuka koji te nekada čini srećnim a nekada i setnim.
Izuzetno teška pesma za koju mi je trebalo dosta vremena je „Poslednji boem“, pesma nije bila toliko teška za naučiti, meni je lično bilo teško zbog dede, tamburaši su mu to svirali na sahrani, izbegavao sam je ali je svi naručuju. Moj deda je preminuo od srca u 68. godini.
Prvi put u kafanu ulazim sa 14. godina, tad sam prvi put sa dedom otišao na neku proslavu, rođenje deteta, tamo sam svirao, nisam tamo osetio kako je zapravo biti muzičar, bio je tu ceo bend iza mene koji mi je pomagao. Prvi put samostalno odlazim u kafanu sa 16. godina sa mojim društvom iz srednje škole, bend koji smo osnovali nije ništa više nego baš to – moje društvo, izabrali smo ime „Još litar jedan“. Tada sam shvatio prvi put da ja moram da povedem, nema nikog iza mene, ko je iskusniji, ko će me ispraviti ili slično, prvi put sam tada video koliko ja ne znam, zapisivao sam pesme koje ne znam, učio, kafana mi je razvila repertoar. Kada su mi prvi put naručili pesmu koju ne znam, bilo mi je krivo i sramota, tada su mi gosti oprostili zbog moje mladosti, a to mi je davalo motivaciju da sviram. U kafanu uvek dolazimo ranije, oko sat ipo vremena ranije, radile su se kafanske večeri, kreće se sa blokom laganih pesama. Hvala Bogu svirke se završavaju u 01:00, to ima i prednosti i svoje mane, prednost je manje umora a mane su lepi događaji koji ostaju u glavi.
Moj bend čine moji prijatelji, Stevan Mandić, Jovan Sinđić, Vladimir Radmanović, Mihailo Tufegdžić, moja desna ruka, kum moj Božidar Hadžić i ja.
Do ranih jutarnjih sati, družine i mladih i starih, i muškaraca i žena ostavljaju u mehovima harmonka svoje poslednje pare. Harmonikaš, čiji prsti „prebiraju“ po emocijama gostiju, zvezda je večeri i kreator uzavrele atmosfere koju najčešće upotpunjuju violina, gitara i kontrabas.
Na znam da li bih za sebe mogao reći da sam kafanski harmonikaš, nije lako biti muzičar u kafani. Ali da ovaj posao volim, nema nikakve sumnje. Zarađujem i završavam fakultet. Moj životni put vodi do posla koji želim da radim.
Profili ljudi su raznovrsni, najteže je svirati u Mitrovici, ima dosta nacija kod nas, moraš znati prevelik broj pesama. Svirali smo u Subotici na primer, tamo ide Zvonko Bogdan i dosta je lakše. Sa muzikom sam otišao u mnoga mesta, bio sam u Mramorku, nisam znao da selo postoji, ljudi su nas zvali a mi smo došli da radimo ono što volimo. Neki ljudi kada „malo više popiju“ misle da su Mocart, imali smo sitnih problema gde gost misli da mu nismo odsvirali neku pesmu, mi mu uljudno vratimo novac i nastavimo dalje, izbegavamo konflikte. Mnogi shvate, bude im krivo kada vide da ne dolazimo kod njih a zabavljamo celu kafanu.
Kada sviraš u kafanama, lepo se zaradi, nikada nisam izašao iz kafane sa manje od pedeset evra ali ja želim da završim fakultet, ovde mi ne ide rani staž. Želim da budem profesor, kafana mi dosta pomaže, volim kafanu ali želim da edukujem decu i ljude.
Uspesi harmonikaša postavili su Srbiju u središte umetnosti klasične harmonike u svetu. Ona se kao predmet izučava na Akademijama umetnosti širom zemlje, a u narodu je pored trube i tambure i dalje omiljeni instrument.
