SREMSKA MITROVICA. Priče o starim zanatima i zanatlijama obično govore o zatvaranju njihovih radionica i gašenju zanatske tradicije. Da ne mora uvek da bude tako pokazuju ljudi koji su stare zanate uz ljubav pretvorili u uspešan posao.
Sve je manje majstora tapetara, koji popravljaju i pretvaraju stari nameštaj u umetničko delo. Ovaj zanat polako odumire, a na mnoge radionice su davno stavljeni katanci jer mladi nisu zainteresovani za taj posao.
Jedan od starijih tapetara u Sremskoj Mitrovici, Sava Saranovac nekoliko decenija svojim vrednim rukama od raznih materijala pravi prava umetnička dela, kada materijal, konac i ostale dodatke spretnim prstima pretvara unikatne komade nameštaja u umetnička dela.
Sava nije „običan“ čovek, jer čim se ugleda – on zrači drugačije – po stavu i manirima, može se zaključiti da je pravi kavaljer. Zato ne treba da čudi što je zapravo ovaj šesdesetpetogodišnji mitrovčanin najpoznatiji tapatirer na ovim prostorima.
Sava Saranovac nije počeo da se bavi ovim zanatom od malena, nije nasledio zanat… on je agronom po struci koji se nije našao u struci već u zanatu, koji je za njega pre svega, umetnost.
– Po struci sam agronom, u Sremskoj Mitrovici sam završio osnovnu školu, završio gimnaziju, a poljoprivredni fakultet u Beogradu. Bio sam rukovodilac u Mitrosremu, vodio sam mehanizaciju, u tom poslu se nisam našao, to je trajalo možda tri ili četiri godine, išao sam sa mukom na posao. Moja životna želja je bila da budem vojno lice, konkurisao sam svojevremeno, ali na pregledu vida, imao sam 0,50 na jednom oku i nisam prošao.
Nakon završetka fakulteta do posla je teško došao. – Uvek su mi u životu pomagali nepoznati ljudi, da li je to samo moja sudbina ne znam, uvek sam imao ujake, stričeve koji su na nekim rukovodećim položajima koji su uvek imali neki izgovor „e da si juče došao“, „da si pitao prošle nedelje“.
– Iz Mitrosrema sam samo otišao, doneo sam tu odluku nakon nekoliko godina rada, išao sam na posao jer moram, nije bilo nikakvog uživanja u poslu kojim sam se bavio. Po meni postoje dve vrste ljudi, oni koji rade da bi živeli i koji žive da bi radili, u zadnjih trideset godina neskromno mislim da pripadam toj drugoj grupi jer volim da radim ono što radim. Ustajem jako rano, u pola 5 i leti i zimi, u pola šest sam u radionici , jutarnju kafu pijem sam, bez ikakvih priča, radija ili televizije. Nakon tog mog malog rituala, počinjem da radim.
Sava sa žaljenjem priznaje da nije bilo lako, ali i da se upornost uvek isplati
– Došao sam kod Konstantinovića, pitao sam da li im treba neko za neki posao, rekli su mi kao i svima „ako nešto bude, ja ću se vama obratiti“, mislio sam da je to diplomatsko odbijanje. Zvali su me za nekoliko dana da dođem, počeo sam da dolazim i svaki dan sam pitao da li treba da dolazim sutra dok mi nisu rekli da ne pitam više, da samo dolazim. Bio sam početnik a imao sam veliku želju da naučim, posmatrao sam, učio i tako počeo ovaj zanat koji je bio moja ljubav, na prvom mestu ali i posao od koga se tada lepo živelo.
Prvi ležaj sam radio pokojnom ujaku u Šidu a novaca sam imao za gorivo do tamo. Vozio sam fiću.
– Sada kada se setim, to je bila smešna situacija. Stavio sam ležaj na fiću, nisam pitao za plaćanje, prvi posao, nisam znao ni koliko da naplatim. Krenula je i moja majka, predao sam ležaj, svi ćute, ćutim i ja. Niko ništa za plaćanje, krenem za Sremsku Mitrovicu i gledan na kazaljku od goriva, ako auto stane gotov sam. Ipak, taj moj prvi posao je bio i vetar u leđa. Ujak je majci dao tadašnjih dva miliona, da mi preda kada stignemo kući, a posao je vredeo 500.000. Ujak je želeo da me stimuliše i uspeo je u tome.
Bio sam presrećan. Ispočetka mi je bilo teško, ali sa druge strane sam se zaljubio u zanat na prvi pogled. Sećam se kako sam na početku učio, kada sam savladao tehniku, nisam želelo da idem na pauzu, učio sam zanat.
Zanat se krade očima a alat rukama
– Uslužnih tapetara nema puno. Ranije sam imao i dosta učenika, dvojica su postali majstori, pratili su šta ja radim, ja sam krao zanat od starijih, tako to ide. Sada mi je tapetarstvo hobi. Kada mušterija kaže uradi najbolje što znaš, to je najbolje i najteže, svako od nas ima neke finese, neko ušiva od gore prema dole, nego obrnuto, ništa nije monotono, svaki dan je neki drugi posao, neki ludi rade stari nameštaj iz prestiža, neki se pak ozbiljno razumeju, to vidiš po samom zahtevu. Dolaze od svuda, nisam radio samo za Mitrovčane, ljudi dođu preko preporuke, reklama preko društvenih mreža je odlična stvar.
Majstor Sava nameštaj uradi za jedan da, ako ima materijal. Ako mora da naruči po želji mušterije, rad traje „malo“ duže.
– Krevet se radi, ukoliko imam materijal za jedan dan. Jedan dobar tapetar, osim ljubavi prema zanatu, mora da ima i opremu. Osnovni alat su mašine za šivenje, ja imam dve industrijske, kompresor, razni pištolji, ključevi, igle, relativno malo alata treba, imam od najmanjih do najvećih makaza.
Danas je mnogo teže zaraditi, pre se radilo, niko nije postavljao pitanje, moraš danas mnogo više da radiš, Mitrovica je sad mnogo skuplja. Sada je preživljavanje, neki pitaju da li jednu stolicu mogu da plate iz dva puta, a neko menja boju kako menja boju sobe. Tapetar je mogao ranije dobro da zaradi, koliko materijal, toliko ruke, sada možda 20% od materijala, to je malo.
„Voli život koji živiš, živi život koji voliš“. Ovi poznati stihovi možda najbolje dočaravaju majstora Savu.
Posao koji je voleo radio je za mnoge mušterije iz mnogo gradova bivše Jugoslavije. Avanturistički duh i ljubav prema poslu omogućili su mu da upozna ljude i uživa u svom poslu.
Tokom preko trideset decenija bio je veran Sremskoj Mitrovici i ostao jedan od retkih svedoka kako su se grad i stanovnici menjali. Voleo je u mladosti bubnjeve, muziku, izlaske, druženje… i sada voli da se druži i upoznaje ljude, za koje kako kaže da mu prijaju na „prvu“.
– Voleo sam izlaske i da se lepo oblačim, trudio sam se da uvek budem ljubazan. Bubnjeve sam počeo da „udaram“ zbog braće Marić, te ritmove sam voleo. Moj prvi nastup kao bubnjar bio je u školi. Trebao je vojni sastav da svira u školi za domaćinstvo i hemiju a mi smo bili prvi gosti. Otišli smo tamo, prvi sastav nije došao, ja sam uskočio u grupu „Deca ljubavi“ i svirao, bila su to lepa vremena. Voleo je da izlazi sa društvom, šetnja „Majmuncem“ je bila omiljena zabava. Danas, ima nekoliko prijatelja sa kojima se rado druži i svoj hobi, koji neizmerno voli.
– U ono vreme je Majmunac bio glavni, tamo smo se sastajali, Dom omladine je bio za igranje, nije bilo kafića kao sada, bili su Brioni i bio je „Sirmium“, to je bilo kako bi sada mladi rekli „fensi“ mesto. Oduvek sam više voleo manje lokale i manje mode. Ja sam radničko dete, mama je bila krojačica a tata skobdžija. Tata je radio u bioskopu “Jedinstvo” pa sam tamo stalno provodio vreme kod njega u kabini. Uživao sam da gledam kako namotava film. Mladost pamtim po lepom. Ružne stvari, bilo ih je, ostavljam sa strane. Uživao sam u onome čime sam se bavio ceo radni vek. Nikada nisam zažalio zbog svojih odluka. Sve se u životu može postići ako dovoljno želiš i iskreno voliš.
Još uvek, mnogo njih nazove i pita: „Da li sam dobila tapatirera““, to lepo zvuči, kaže uz osmeh majstor svog zanata, Sava Saranovac.
