Decembar iako najmagičniji mesec u godini, možda je najomraženiji mesec jer ljudi sumiraju sve što su uradili tokom ove kalendarske godine. Neki su srećni ali je sigurno više onih koji su razočarani, sa razlogom ili bez njega. Nije baš sve do nas?
Nisam ni ja nešto posebno ljubitelj ovog meseca, ali kada prođe godina, shvatite da je sve prolazno i kasnije, godinama kasnije, ostaju najzabavniji periodi koji se pamte.
Bliži se taj dan kada ostavimo „mozak na pašu“ nesvesni stanja u kojem se nalazimo, ili svesno ostavljamo sve sa strane, ipak je samo jednom 31. decembar 2022., odlazimo u kafiće, restorane, kod prijatelja da dočekamo taj novi početak. Pijemo, pevamo, razbijamo u čast godine koja je uglavnom propala. Sutra mijenjamo kalendar.
Iz stare u novu, prenosimo sebe
I šta ćemo sad sa sobom? Ako smo slučajno odlučili da u novoj godini imamo više novca, bolji automobil, skuplji telefon, uzalud smo pevanjem dočekali, ne ovu godinu, nego mnoge u nazad. Bar većina nas. Ako odlučimo da se ove godine volimo, suosećamo, posećujemo, razumemo moguće je da nam onda idući put početak neće biti tako životno važan.
Obično kraj godine završavamo postavljanjem nekih ciljeva i donošenjem odluka da unesemo neke male ili veće promene u svoj život. Najčešće su to mršavljenje, štednja, ostavljanje cigareta…Ali kada prođe godina, obično shvatimo da ništa od zacrtanog nismo ispunili i da smo opet godinu proveli radeći jedne te iste stvari te da se ništa nije promenilo.
Ljudi odlaze
Neki moji prijatelji napustili su ove godine zemlju. Otišli su u druge zemlje da rade, školuju se… Nema ih. A teško je kad ljudi odlaze. Neki su otišli na neka druga mesta, nadam se bolja.
Zauvek (a ovo zauvek zaista znači to od prvog do poslednjeg slova) ću se sećati ljudi koji su me napustili a bili su mi dragi, ljudi koji više nisu sa nama. Nemam niti jedno opravdanje koje bi mi koristilo i koje bi mi pomoglo da znam kako je bilo moguće da se tako malo srećemo na ovom svetu gde ih sada nema.
Mene još uvek nisu napustili „moji mali lični progonitelji“
Koliko god da se priroda buni i obraća nam se, odgovara svom silinom, ljudsko zlo je ipak zaje*anija kategorija. Mržnja, interesi, pohlepa, poremećenost, zavist i zloba su ove godine mnogo vidljiviji, mislila sam da je to zbog pandemije pa dajemo sebi oduška i proći će, ali nije i neće. Možda možemo da se sakrijemo od zemljotresa, preživimo požar, saobraćaj, ali ostaje nam ljudsko zlo za petama i strah od tog zla je ipak najveći.
Da li razmišljaš šta če biti kada se probudiš – mrtav?
Znam da se sada, osećate nelagodno. I ja sam, kada sam razmišljala o ovoj rečenici. Čovek mora da iz života izađe samo čist, mirne duše i čiste savesti, pomiren sa Bogom i ljudima, to je tako ako verujete Bogu. Ako i niste vernici, ovo bi trebalo da svima bude vodilja. Na kraju cele životne balade u kojoj je bilo i suza i smeha, ostaje nam samo da oprostimo i sebi i drugima. “Oprosti što nisam…”. Možda bi bilo najbolje da odluku da kažemo „oprosti“ donesemo dok to nešto vredi, nekome oko nas.
Nemam ništa protiv da se bori i radi ali svi smo isti, nema prava i pravde samo za tebe
Kada ste poslednji put bili u državnoj bolnici? Ja, na primer… Ne sećam se, ali i dalje plaćam doprinose za zdravstveno osiguranje. Ono se ne plaća na osnovu toga da li ga vi koristite, da li odlazite u državnu bolnicu, već ga jednostavno plaća svaki građanin koji ostvaruje prihode. Ove godine sam često sebi postavljala pitanje, kako može čovek koji svesno izigrava, ne državu, već nas ostale, nas kojih nema malo i koji moramo da brinemo o penziji, lečenju, naših bližnjih, nas samih i koji plaćamo obaveze kako bi jednog dana, ne daj Bože, morali da zatražimo pomoć lekara ili da živimo od „crkavice“ koja se zove penzija, kako može neko da smatra da je bolji i da za sebe traži druge uslove. Radiš, plati, ne sakrivaj se, boleće te više nego ovu većinu na koju zaboravljaš. Ti u poslu budućnosti. Evo je, budućnost kuca na vratima, nekom je zakucala a za neke je pitanje dana. Ne pristajem da budem onaj koji je „uredni platiša“ dok drugi smatra da sam ja, izgleda, samo obična budala.
Kad mi kažu da sam ugrožena vrsta -novinar
Novinarima u lokalu nije lako – prema navodima raznih Udruženja. Ništa novo, bar kada su u pitanju istraživanja ili obraćanja javnosti novinarskih udruženja. Da, ugroženi su, to je strašno, ne prijavljuju, boje se, nisu obavešteni… da li znate koliko godina ti mali lokalni novinari slušaju istu priču? Ne? Ne brojimo godine, da je bar aktuelna samo ova koja odlazi, ali nije.
Napadi na novinare, kažu u lokalu postoje. Evo ja nisam doživela da me neko napadne u protekloj godini. Dobila sam nekoliko psovki u lice, ali to nije ništa. Teško onom ko svoje lične frustracije leči na novinarima
Biti novinar/ka u lokalnim medijima danas znači pristati na činjenicu da ukoliko vas neko napadne zbog onog što radite, policija će reagovati polako, pravosuđe sporo, kolege možda neće uopšte. Možda? Ovde kod nas neće, uopšte. Građani/ke teško da će takav napad i registrovati, a još teže da će ga shvatiti kao napad i na njihovu slobodu govora. Ali, uvek ima to neko „ali“, nije baš tako crno i belo. Da se urade prava istraživanja, shvatili bi da novinara u lokalu, nema, ili se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Mnogi su otišli u penziju, a ovi novi ili nisu ni „n“ od novinara ili odavno rade kao PR službe lokalnih, ne mogu da nepišem funkcionera, a verujem da bi svi voleli da je tako, ipak su to oni koji će ili više platiti ili i „novinarčićima“ dati neku dodatnu „funkcijicu“, ne mora to biti neki tamo političar, dovoljno je da bude „povezan“. Sa ovakvim novinarima, nije čudno da se i ove 2022. godine, razna Udruženja samo obraćaju javnosti i tu sve staje. Čini mi se da ta ista Udruženja postoje kako bi se udruženo borili za, naravno, novac. Novac na konkursima, dobre dogovore, mesta u predsedništvu tih istih organizacija, dobri lokalni dogovori… možda mi se samo čini, nisam dovoljno istražila, rekli bi „viđeniji“ novinari (šteta što samo oni tako misle). Kao mali lokalni novinar, kako sam pročitala iz obraćanja jednog od „glavnih“ u Udruženju novinara, gde piše da na mene skoro niko ne obraća pažnju jer je vidljivost lokalnih novinara mala – „Oni se smatraju nevažnima, pa čak i sami novinari počinju da veruju da je sve što im se dešava normalno i to sami treba da ishendluju…“. Nije ni to baš tako, ali ko bi mene slušao, ja sam samo tamo neki mali lokalni novinar.
Kolege novinari, žao mi je, ali za mene lokalnih novinara više nema
U teoriji, novinarstvo je veština kojom se svako može baviti sa malo truda, jedna od profesija koje se lako nauče. Verovatno baš zbog ovakvog stava imamo invaziju lažnih vesti jer iole ozbiljnije novinarstvo zahteva poštovanje nekih kriterijuma, moral, etiku i istinitost. Novinar biti je isto kao i biti dobar čovek bez rezerve. Kako je kraj godine, nama novinarima sledi i okupljanje. Ručak ili večera za kraj svake godine. Nije loše da se opustimo od mukotrpnog rada, kako ko, naravno.
Kolegijalnost – Isto kao i da počneš priču- Bilo jednom, nekada davno… Bajka, kao i sve druge, u koju samo budale veruju
Kolega je nekad bio sve – ne samo osoba sa kojom radimo isti posao, već i podrška u teškim poslovnim trenucima i rame za plakanje kad imamo porodične pobleme. Na poslu su se rađala kumstva, prijateljstva za ceo život, kolege su se posećivale nakon radnog vremena, išli porodično na izlete i letovanja. Danas, uprkos činjenici da na poslu provodimo sve više vremena, sve se manje družimo. Danas se ozbiljno ne shvata ni konkurencija, ako je imaš, ispratiš i pokušaš da budeš bolji. Uglavnom su to klanovi koji često menjaju članove u zavisnosti od potreba i namera. Ko koliko i kome treba. Rečenice: Da ti znaš koliko sam ja tebe branio/la, neću da se mešam, nisam to ja bio/la sad ću ti reći ko je ali nemoj da prenosiš… postale su svakodnevni razgovor između kolega. U poslu, bar ovom mom, oni blizu tebe te vide kao direktnu pretnju, jer naravno, oni su bili bolji pre nego su počeli sa bilo kakvim radom, genetski predodređeni. Oni malo bolji u poslu samo važno mlate glavama, prave se da sve znaju, smeju se kad vide da ne znaš nešto što je tobože jednostavno, postavljaju „pametna“ pitanja, praveći se da sve odgovore apsolutno razumeju. Kolegijalnost se ove godine najbolje pokazala u ogovaranju.
I na kraju, ko poslednji izađe neka ugasi svetlo. Upsssss nema više ni svetla.
