SREMSKA MITROVICA
„Prva i najbolja pobeda je osvojiti sebe“, govorio je grčki filozof.
Platon je taj koji je ovako govorio, a kakve veze ima MMA sa Platonom? Platon je bio jedan od boraca u borbama koje su slične kao današnje borbe Mixed Martial Arts – MMA. Naime, pankration ili pankracija (grčki-sveborba) je borilačka veština koja je bila spoj rvanja i boksa, a upotrebljavale su se i tehnike s nogama i bila je jedna od disciplina u antičkim igrama.
Naš današnji sagovornik je MMA borac, koji je do MMA stigao željom da se bavi ovim sportom, iako u svom gradu nije imao šansu da trenira. On je svoju prvu pobedu osvojio odlukom da putuje u drugi grad, kako bi trenirao sport u koji se „zaljubio“. Uroš Mitrović, ima 22 godine, rođen je u Sremskoj Mitrovici, odrastao je u Šidu, igrao je fudbal, karate … a četiri godine je profesionalac u mešovitim borilačkim veštinama.
Osnovnu školu sam završio u Šidu, škola ”Branko Radičević“, srednju za poljoprivrednog tehničara. Radim u porodičnoj firmi, distribucija nameštaja, ali i u kafiću u Šidu. Kao mali krenuo sam na karate, bilo je tu i fudbala pet, šest godina, ali prvi sport mi je bio karate. Na karate sam otišao sa sedam godina, nije mi se to svidelo, roditelji su me forsirali. Svog prvog treninga se baš i ne sećam jer mi se nije dopalo, tri godine sam trenirao. Kao mali, u karateu idete na mnogo turnira i borbi, amaterski, kao dete. Vremenom, dosta dece je igralo fudbal pa sam ja išao za njima, počeo da treniram i fudbal, sve je to trajalo dok nisam odrastao i dok se nisam vratio u borilačke sportove.
Za sebe kaže da nikad nije bio problematičan, nikad se nije tukao, a naš prvi utisak je „dečko na mestu“.
MMA sam se prvi put susreo na radnom mestu u kafiću. Sticajem okolnosti imao sam prijatelja koji je često dolazio u kafić a koji je taj sport već voleo, pričao mi dosta o tome, ja sam slušao i polako se zaljubljivao. Nije prošlo mnogo a ja sam svakodnevno pregledao razne klipove na Youtube vezane za MMA sport. Na žalost, u Šidu nema MMA klubova pa sam krenuo da treniram boks, trenirao sam ga oko godinu dana, i na sreću imao sam par prijatelja koji su želeli da treniraju ovaj borilački sport i tu počinje moj pravi životni put prema sportu koji sam želeo da treniram duže vreme.
Da l’ je to sudbina, il’ ko zna šta li je …
Našao sam svoju šansu u Sremskoj Mitrovici, video sam dobre borce i sa 18 godina počinjem svoje treninge u ovom gradu. Moj prvi sparing i prvi udarac koji sam dobio, nisu me uplašili, samo su me terali da treniram još više. Čovek treba da bude širok koliko mu biće njegovo dozvoljava. Meni borba mnogo znači, dođe mi kao rešenje mnogih mladalačkih problema koji su normalni ali ko u tim godinama to zna.
Da se nisam susreo sa borilačkim sportovima mislim da bih bio mnogo depresivniji i da ne bih imao toliko samopouzdanja.
Ne možeš bez mozga da se baviš ovim sportom. Mozak mora da ti radi sve vreme, da praviš finte, da pratiš reakcije protivnika, da rasporediš energiju… ovo je sport gde se razvijaš i mentalno i fizički, ovaj sport te nauči skromnosti, u svaku salu moraš da uđeš sa poštovanjem, uvek ima neko ko je bolji od tebe i od koga možeš mnogo da naučiš, ukoliko nema boljeg, ukoliko si ti najbolji u toj sali, treba da budeš ponosan na to i prenosiš svoje znanje na druge.
Prema Uroševim rečima, u MMA učiš non – stop. Mnogo je segmenata koje treba da pokriješ da bi mogao da kažeš „počeo sam učiti“. Ja sam imao sreće, da sam radio fizičke poslove pre početka mog ulaska u svet borilačkih veština.
Kada je u pitanju rvanje i brazilska jiu jitsu, kada sam počeo da treniram, nisam imao pojma, grepling je najteži sport i krucijalan deo MMA. Ovaj sport traži totalnu atletu, ako vam fali jedan deo, nećete uspeti. Najveći problem imam u parteru i jiu jitsu, ne snalazim se baš najbolje u tom segmentu, u rvanju koristim dosta svoje snage koju sam stekao radeći teške fizičke poslove kroz život i kroz planirane i ozbiljne treninge u teretani.
Posle nekog vremena atletski sam se osećao sposoban da iznesem veliku većinu segmenta MMA sporta, te sam krenuo na takmičenja.
Prvu borbu sam odradio 2019. godine, ovde je najteža psihička sprema koja dolazi kroz iskustvo. Što se tiče fizičke spreme tu je sve jasno, znoj, krv, trud i bol. Prvim ulaskom u oktagon sve sam zaboravio, to je ogroman strah, ne mogu nikom to da opišem, samo onaj ko je ušao u oktagon i video kako se vrata zatvaraju iza njega, može to da oseti. Protivnik ima istu kilažu, isto iskustvo, protivnik vam je jednak, prvu borbu sam izgubio na svoje neznanje, bio sam ponosan i tužan, znao sam da ću se vratiti ovde, želja za pobedom i strah da opet izgubim, noćima nisam mogao da spavam, godinu dana sam razmišljao o tome, morao sam da se borim.
U sportu je važan i oporavak organizma jer telo ne bi izdržalo tolike napore i gubitke minerala i vitamina kroz znoj bez uravnotežene ishrane. Ako niste pripremljeni, povrede su i psihički teške.
Ishrana je jako bitna, u sali morate svaki problem da ostavite na vratima, morate stalno da mislite na MMA. Moja najveća povreda u ovom sportu je na sparingu kikboksa gde sam polomio prednje ukrštene ligamente i meniskus, posle šest sam od doktora dobio zeleno svetlo da mogu da se vratim u salu, tada se radi polako, kretanje i lagani udarci na džaku. Koliko volim ovaj sport, vidi se i po tome koliko sam bio depresivan, ležao sam dva meseca u krevetu, nisam mogao da treniram. Znam da to nije dug period, ali meni je značilo… Verujem da neko ko neka ovoliku želju, odustao bi.
Većini ovaj sport deluje brutalno, ali pravila čuvaju borce, pa je MMA generalno bezbedniji od recimo boksa. Za MMA u svakom aspektu života moraš biti dobar.
Maksimalno se klonim tuča i izlazaka, ovo znanje ne treba zloutrebljavati, ovo je sport koji vas sprema na sve. Sport koji se ne koristi na ulici, možete ozbiljno da povredite čoveka, da imate problema sa zakonom i da nas sve borce prikažete u jako lošem svetlu, ljudi još misle da smo agresivni i da smo možda divljaci, ja sam najbolje osobe upoznao u sali. Od porodice i prijatelja doživeo sam komentare da treba da izađem iz ovog sporta, imam roditelje i mlađeg brata, oni me sada maksimalno podržavaju što u početku nije bio slučaj, ipak ja putujem iz Šida, sada shvataju da je ovo velika ljubav u mom životu i stajaće iza mene uvek. Onaj ko dolazi u salu mora da ima poštovanja, smirenosti, mnogo se njih boji da ne dobije batine, ovo nije sport gde vi dolazite da vas neko tuče, klub je tu da vam pomogne.
Naravno da u „svakom žitu ima kukolja“, tući slabije od sebe je najgora stvar na svetu.
Treba nekada raditi jače, dobiti jače udarce ali zloupotrebljavati svoje znanje i povređivati slabije od sebe je nešto najgore što neko može da uradi, kako u borilačkom sportu tako i u svakodnevnom životu.
Uroš Mitrović ističe da su u klubu svi kao porodica, da ima poverenje u sparing partnere i zahvalan im je što mu ukazuju na greške. Ima poverenje u trenera koji mu mnogo znači, tokom treninga ali i tokom borbe i za vreme meča.
