Ivana Kovački (1983) je rođena i odrasla je u Sremskoj Mitrovici. Bila je odličan đak Pinkijeve škole i Mitrovačke gimnazije. Nakon srednje škole otišla je u Beograd na studije, završila fakultet i zasnovala je divnu porodicu. Ona živi u Beogradu i ima petogodišnjeg sina Marka. Sada joj je potreban novac za lečenje.
Dobila sam broj. A evo i priče… Noga je počela da me boli 2018. godine. Lečili su me od protruzije diska L4 (lumboišijalgije) i rekli da je normalno što ne mogu da potrčim i da je moglo i stopalo da mi padne. Samo protruzija je na desnoj strani, a meni ne radi leva noga.
Fizijatri mi rekoše: „Jeste malo čudno, ali eto vidiš da može”. I meni je bilo čudno, pa sam naravno guglala i otišla kod neurologa i rekla da mislim da imam multiplu sklerozu i objasnila zašto to mislim. Nakon pregleda sam dobila odgovor: „Ne liči na MS.” Ipak sam uradila MR glave i vrata koji je očitan kao uredan (ispostaviće se posle pogrešno, odnosno da nije bio dobar). Zaključili su da sam napeta i depresivna i dali mi lekove.
Progutala jedan antidepresiv, izbacila ga iz sebe. Uveče progutala ksanaks, oči ko u sove, i rešila da to nije za mene. Niko mi nije verovao da mi nije dobro.
Vremenom je, naravno u jeku korone kad nikoga ne primaju u bolnicu osim ako ne umireš od covida, postalo jasno da je problem sa CNS. Tada sam počela povremeno da šepam (npr. ujutru šepam, a uveče hodam normalno). Do sada je urađeno: RTG pluća, RTG kukova, razni tumor markeri, oftalmološki pregledi, ginekološki pregledi, UZ abdomena, 6 MR glave, 4 MR cervikalne kičme, 2 MR torakalne kičme, 1 MR lumbalne kičme, 2 lumbalne punkcije (jednom mi je uzeto 6 epruveta likvora, mislila sam čuće se kako mi mozak udara o lobanju), neki genetski parametri, testovi na lajmsku, lupus, neurosifiils, sarkoidozu, reumatoidni artritis, 2 hospitalizacije na Klinici za neurologiju.
Pregledalo me je 7 neurologa, što na Kliničkom, što na VMA, što privatno, a konsultovali smo i mišljenje jednog neurologa iz Finske. Zaključak je bio da je to stanje nakon encefalomijelitisa (upale CNS) koji je najverovatnije uzrokovao neki virus, i to možda herpes zoster (varičela), čija su mi antitela našli u likvoru, ali nije više aktivan. Rekli su mi da nema popravke, ali da neće napredovati.
Nažalost, ja se osećam lošije, vučem levu nogu i slaba mi je cela leva strana tela. Neurolozi mi govore da je to sada verovatno progresivna multipla skleroza (sećate se početka priče kad ja odlazim kod neurologa i kažem da mislim da imam multiplu sklerozu?), ali da nemam kriterijume za dijagnozu. Kakva ironija, a? Nemam dovoljno lezija (oštećenja na nervima) na kičmenoj moždini (imam samo jednu) i one nisu aktivne, i nemam oligokolonale trake u likvoru, koje bi potvrdile da je reč o autoimunoj bolesti. U mom slučaju nema dijagnoze, pa nema ni leka. Lekari mi govore: „Problem je što nemamo dijagnozu.”
U državnoj bolnici u Moskvi postoji aparat za magnetnu rezonancu jačine 10T (kod nas najjači ima jedna privatna klinika, gde ja snimam glavu, i njegova jačina je 3T). Tamo planiram da idem u februaru na dijagnostiku i na transplataciju matičnih ćelija (resetovanje imunog sistema) u nadi da ću nešto popraviti ili bar zaustaviti bolest. Ja za taj poduhvat (koji mi je jedina raspoloživa opcija jer u Srbiji nemam dijagnozu) nemam novac. Fali mi minimum 53.000 evra. To ne mogu sama. Zato mi je potreba pomoć svih onih koji mogu da pomognu. Hvala!
Ovo je njena priča, a na nama je da pomognemo kako bi Ivana prikupila novac do februara kada ima zakazan prijem na klinici Pirogov, u Moskvi.
