Znamo da se moda iz decenije u deceniju menja. Donji veš, kupaći kostimi pa ni venčanice nisu iste kao što su bile pre 100 godine.
Bilo da su nošene u služni obreda ili da pokažu status neveste, venčanice su oduvek imale važnu ulogu u kulturi naroda.
Pre nego što je bela venčana haljina postala uobičajena nevestinska odeća u zapadnoj kulturi, odeća koja je nošena na venčanjima bila je gotovo identična prazničnoj. U svečanijim prilikama, kakva je bila svadbena svečanost, nošena je novija odeća, izrađena od kvalitetnijih materijala i ukrašena sa više dekorativnih elemenata. Posebno obeležje nevestinskoj odeći davali su nevestinski venac i veo. Venac je imao obrednu funkciju – da štiti nevestu od zlih sila, a simbolično je izražavao i želju za plodnošću. Veo, osim što je štitio nevestu, skrivao ju je i od pogleda drugih muškaraca, s izuzetkom njenog muža.
Nastanak običaja odevanja neveste u belu haljinu vezuje se za venčanje britanske kraljice Viktorije i princa Alberta 1840. godine. Kraljica je na venčanju nosila raskošnu haljinu od bele čipke – detalji o kraljičinoj venčanoj odeći brzo su se proširili putem novinskih izveštaja, reprodukcija i suvenira, što je uticalo na to da se mnoge neveste, po uzoru na kraljičin izbor, opredele za belu venčanu haljinu.
Odevanje srpske građanske klase prolazi tokom 19. veka kroz proces transformacije od orijentalne nošnje ka evropskom modnom kostimu. Do pedesetih godina 19. veka neveste u Srbiji su kao venčanu odeću i dalje nosile reprezentativnu gradsku nošnju koja je nastala pod uticajem orijentalnog načina odevanja. Ovaj običaj zadržao se i tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka, kada su neveste oblačile gradsku nošnju prilikom prve posete muževljevoj porodici nakon venčanja, ukoliko je nisu nosile i na samom venčanju.
Od osamdesetih godina 19. veka, kada ovaj uticaj preovladava, venčanice počinju da prate modnu liniju svoga vremena. Jedna od najstarijih sačuvanih venčanica u Srbiji jeste venčanica princes kroja od belog satena koju je 1878. godine u Beogradu nosila Draga Kandić na venčanju sa Ljubomirom Kovačevićem, istoričarem i političarem. Ova venčanica čuva se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, kao i venčanica sašivena u čuvenom beogradskom krojačkom salonu Berte Alkalaj, koju je 1911. godine u Nišu nosila Danica Paligorić na venčanju sa Nikolom Jorgovanovićem, pešadijskim majorom.
Kao i u modernim vremenima, u prošlosti su se menjali modni trendovi, pa se u skladu sa modom određenog vremena menjao i kroj venčane haljine.
Najstariji model venčanice kakvu danas poznajemo potiče iz 1878. godine. Njana forma bila je „Princes kroja“ (Model haljine koji nije sečen u struku i prati liniju tela.
Od venčanja kraljice Viktorije, u 19. veku, 1840. godine, u modu širom sveta su na velika vrata ušle princeza venčanice u beloj boji.
Devojke u Srbiji su u davna vremena nosile narodnu nošnju na svom venčanju, da bi je sredinom 19. veka zamenila takozvana gradska nošnja, koja je nastala pod uticajem orijentalnog načina odevanja. Neveste su do tada nosile kostim, koji je odlikovala dugačka bela, izvezena haljina sačinjena od „srpskog platna“. Preko ove osnovne bele haljine oblačila se libada i dugačka suknja. Libada je bila gornji deo kostima, poput današnjeg sakoa, izrađena od plišanog teget i bordo materijala, koja je imala duge široke rukave. Libadu je posebno krasio vez izvezen srmom na njenim rubovima. Suknja je bila jednostavnog kroja i padala je do zemlje.
Ovaj običaj zadržao se i tokom 60-tih i 70-tih godina 19. veka, kada su neveste oblačile gradsku nošnju prilikom prve posete muževljevoj porodici posle venčanja, ukoliko je nisu nosile i na samom venčanju..
Od 80-tih godina 19. veka, i venčanice kod srpskih mladi počinju da prate modu, zbog evropskog uticaja koji je u to vreme “zapljusnuo” i odevanje srpske građanske klase.
Bela venčanica i veo
Mlada je, još od davnina, uglavnom u belom zato što bela boja predstavlja simbol čednosti, a veo, kojim buduća nevesta prekriva lice do onog momenta kada je crkveni brak sklopljen, ima ulogu da je zaštiti od zlih sila. Veo se u ponekim delovima Srbije kačio i na drvo, jer se verovalo da drvo simbolizuje nov život. Takođe, nakon što je mlada dan provela u belom, u Vojvodini je običaj da se ona nakon ponoći obuče crvenu haljinu, kako im u bračnom životu ne bi manjkalo ljubavi.
Nešto novo, nešto staro, nešto pozajmljeno i nešto plavo
Ovaj preuzeti običaj, koji potiče iz Engleske, predstavlja direktan uticaj stranog običaja i nalaže da mlada na dan venčanja treba da nosi nešto novo, nešto staro, nešto pozajmljeno i nešto plavo, a to „nešto“ je često nakit. Nešto staro simbolizuje mladinu povezanost sa njenom porodicom, a nešto novo – optimizam i nadu u srećan brak. Nešto pozajmljeno bi mlada trebalo da dobije od srećno udate žene, koja ovim činom mladi prenosi sreću, dok se nešto plavo smatra simbolom sreće, ljubavi i vernosti.
