SREMSKA MITROVICA. Poznati mitrovački novinar i publicista rođen je u Radenkoviću 1954. godine. Napisao je oko pedeset knjiga. Najzapaženiji su mu putopisi, zbirke novinarskih kolumni i izveštaja sa terena.
Filipović je 1976. godine započeo novinarski put u listu „Glas omladine”, a više od 30 godina je proveo u novosadskom „Dnevniku”.
Miomir Filipović – Fića je više od tri decenije radio u novosadskom listu “Dnevnik”, a nakon odlaska u penziju nastavlja da živi život novinara, kako kaže, za novinara penzija je samo potpis na papiru. Uz brojna priznanja za novinarski rad, naš današnji sagovornik je i dobitnik Vukove nagrade, najvećeg priznanja koje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije dodeljuje za izuzetan doprinos, dobitnik je odlikovanja zaslužnim pojedincima, srebrne medalje za zasluge, dobitnik je i nagrade „Zlatna povelja“ za dugogodišnji rad i doprinos novinarstvu.
Novinarstvom je počeo da se bavi još kao mladić pišući za radio Beograd a profesionalno sedamdesetih godina, kada se pridružio prvo radiju a zatim i mnogim velikim novinskim kućama . Rezultat je pozamašna arhiva koja za sada nema broja jer Filipović uspešno nastavlja svoju karijeru i iako u penziji kraj nije na vidiku.
„Prvo sam počeo da radim u radio Beogradu, pisao sam tekstove humorističkog tipa, nisam razmišljao da postanem ozbiljan novinar. Tada sam imao veliku želju da postanem mašinski inženjer, imao sam dvadesetak godina, došao iz vojske. U vojsku sam otišao sa 18 a vratio se sa 20 godina, mislio sam da nastavim školovanje i budem mašinski inženjer, to je želja iz mladosti koja se nije ostvarila.“
Filipović prosto pleni svojim entuzijazmom prema novinarstvu i kulturnoj baštini ne samo Srema i Mačve, već i mnogih delova Srbije, a u razgovoru s njim saznali smo kako je tekao njegov profesionalni razvojni put, kako je od želje da postane mašinski inženjer odustao i postao novinar kakav je danas.
„Moj učitelj, Vitomir Kovanović je imao sina Vladu, mašinskog inženjera, nikada neću zaboraviti prvu pravu kožnu loptu, koju sam od njega dobio. Tada, iskreno, nisam znao šta znači biti mašinski inženjer ali sam znao da hoću da se bavim tim. Bio sam oduševljen sa njim, tada je imao možda trideset godina, dolazio kod oca u selo, on je voleo decu, da se druži i verujem da je sve to uticalo da se u meni pojavi želja da i ja budem kao Vlada. Pisanje je dugo bio hobi, kada sam imao 22 godine prvi put sam otišao u Radio Beograd, to je za mene tada bilo nešto ogromno i veliko, pisao sam priloge za emisiju “Selo veselo”, pisao sam tekstove i slušao emisiju. Tada ova emisija bila najslušanija radio emisija u Jugoslaviji, sa tom ekipom sam posle išao do Triglava, dočekivani smo kao mali bogovi, ta jedna emisija je bila popularnija od nekih TV emisija. Tada sam bio mlad i naravno da mi je sve što se tada dešavalo, imponovalo, ipak ni tada nisam mislio ozbiljno da se bavim novinarstvom. Mislio sam, šta će mi to. Kao mladić, radio sam i u Matrozu, upisao sam mašinstvo u Beogradu, bila mi je velika želja dugo ali to je sve propalo, nisam završio, otišao sam prerano u novinarstvo. Možda sam trebao završiti i ovaj fakultet, tada je fabrika davala i stipendije ali to sad nije bitno, to su bila takva vremena. U Matrozu sam radio četiri godine, kalio sam se. Bio sam i saradnik humorističkog lista“Jež“, pisao sam svašta, bila su takva vremena da pišeš o sistemu kada ne valja. Imao sami situaciju da su mi rekli da sam udario na ustavni poredak (smeje se), “stihoklepac” sam – Iz dalekog sveta reče jedna vaška, idem u Jugoslaviju tamo nema praška. Takve stvari su padale svima na pamet, tada je sve drugačije izgledalo. Ipak, sećam se jednog od boraca, sjajan čovek, rekao je da je pomislio da sam dobar omladinac jer sam učestvovao na tada organizovanim akcijama a ja udario na ustavni poredak. Nije to baš bilo tako, druga vremena.
Danas možeš reći šta hoćeš, ja se i danas šalim, na svoj i račun prijatelja, da razbijem sumornu svakodnevnicu
Za Miomira Filipovića je iskustvo na radiju bilo dragoceno, iako je na početku svoje karijere bio pisac humorističkih tekstova i satiričar, pisao za radio Beograd, pisao je i za“Jež“ humoristički list, prirodni talenat i šarm ipak su ga odveli u novinarske vode u kojima uspešno pliva i dan danas.
„Od 1976. godine počinjem ozbiljnije da radim u novinarstvu, radio sam u novinama, bio sam dopisnik lista „Večernje novosti“, nije mi se dopalo, nisam hteo da pišem ništa ružno o svom gradu, ja sam lokal patriota. Dobio sam poziv za novine „Arena“ i ostale mnoge medije, da ih sada ne nabrajam. Moje prvo profesionalno angažovanje je u listu „Dnevnik“. Dobio sam poziv od prijatelja Čedomira Keca, koji je tada iz želje da radim za ovaj list, izmislio radno mesto za mene, dobio sam radno mesto da idem gde želim i radim šta hoću, ja sam predlagao teme i imao mogućnost da putujem, ne samo u Jugoslaviji nego i u inostranstvu. Dnevnik je tada imao ekipu sjajnih novinara, tiraž je bio fantastičan, radio sam za sve, niko mi nije branio“.
Naša zemlja blista i prepuna je ne ispričanih priča, neotkrivenih lepota i istorijskih ličnosti koje su mu ubrizgale duh života. Stoga je naš sagovornik Miomir Filipovića, ispisao mnoge zanimljive priče i pisao za dnevne listove, časopise… njegovi članci su odlazili u sve delove Jugoslavije ali i šire.
Čovek koji svakodnevno komunicira s gradovima, ljudima, selima, putuje vozom, biciklom, automobilom, kako stigne, jer novinar, sve stigne.
“ Pisao sam za „Arenu“ 20. godina. 1984. godine sam dobio godišnju nagradu. 52 broja „Arene“ izađe godišnje, a ja sam objavio 54 reportaže te godine u Areni. Ne mogu da poredim sa danas, bio sam, što bi se reklo „mlad i lud“. Pisao sam i za „Sarajevske novine“, bila je tada popularna“ Una“. Bilo je raznih listova sa raznim tiražima, svaka beogradska novina imala je tiraž od 300.000. „Nada“, „Duga“, „Praktična žena“, ne mogu da se setim, izlazile su TV revije i tu sam učestvovao. Kroz svoj novinarski „staž“ uvek sam putovao, nije mi bilo teško, voleo sam svoj posao. Imao sam i neku ludu sreću, nije dovoljno samo da znaš i da si talentovan za nešto, moraš malo imati i sreće da osetiš nešto interesantno za novine. Nekada sam se sam sebi čudio, čak su me i kolege pitale kako ja baš nabasam na tako neku priču, uvek sam odgovarao da ne znam, ima ljudi koji nikada nisu hteli nikom da daju intervju a meni su dali, ja se ponosim tim“.
Miomir Filipović, zapravo je, novinski pisac. On je izdao mnogo knjiga, učestvovao u izdanju knjiga svojih kolega, organizovao događaje, ali u priči sa ovim pravim novinarom, shvatamo da je on upravo pisac za novine i pisac u novinama. Takvi nisu česta pojava i baš zbog toga su dragoceni. Ovakvi novinari daju duh novinama. A on je dao sebe na prepoznatljiv i autentičan način.
Filipović je novinar koji je jedini uradio intervju sa legendom novinarstava Predragom Milojevićem, kolegom koji je između ostalog uradio intervjue sa Čerčilom, Hitlerom, Musolinijem…
„Predrag Milojević, slavni novinar „Politike“ koji je bio u prednjim redovima „Politikinih” novinara a na tu poziciju je izbio svojom glavnom rubrikom – političkom kozerijom u „Beogradskoj nedelji” koja je bila zamišljena kao satira nepriličnih pojava u društvenom i političkom životu. Redakcija ga je slala na kraće specijalne dopisničke zadatke u Carigrad, Peštu, Atinu, Rim i Sofiju, da bi 1929. postao dopisnik iz Berlina. Tada je Nemačka bila ekonomski partner Jugoslavije, kao što je danas značajna, što se tiče ekonomije, znanja i svega ostalog, ne možemo reći drugačije, mnogi naši ljudi su školovani u Nemačkoj. Milojević je tokom svog rada u dopisništvu, sedeći u žutoj zgradi koje više nema u Minhenu, sreo Adolfa Hitlera koji nije primljen na Akademiju umetnosti u Beču. Upoznali su se, kada je Adolf ušao u restoran, svi su stolovi bili puni sem stola za kojim je sedeo Predrag, oslovio ga je na izuzetno lošem nemačkom jeziku i pitao da sedne za njegov sto. Vremenom su postali prijatelji. Kao njegov prijatelj on je imao velike neprijatnosti, nikada nije hteo da govori o tome. Kako je došlo do toga da se mi sretnemo i da baš ja uradim intervju sa ovim velikim novinarom? On je bio član upravnog odbora novinara Srbije u ime penzionera i slučajnost je da samja sedeo kada je on ušao u prostoriju. Ustao sam da on sedne, seli smo jedan pored drugog, zapričali se i on je pitao odakle sam, odgovorio sam da sam iz Sremske Mitrovice. Nisam mu govorio koje je selo u pitanju, mislio sam da on to ne zna, upitao me je da li sam baš iz Sremske Mitrovice ili iz nekog sela iz okoline. Predrag Milojević je znao da sam iz Radenkovića, jer je kao dete bio izbeglica u Prvom Svetskom ratu u našem selu. Kada je rekao kod koga je bio u kući, ja sam se naježio, bio je preko puta moje kuće. Iz tog neobaveznog razgovora, prizašao je dogovor da dođem kod njega kući, Resavska 65, pamtim kao danas, otišao sam i poneo sam neke dobre rakije, ostao sam pet – šest sati kod njega kući, pričali smo, on je bio raspoložen i dao je intervju prvi put u životu, kako se družio sa Hitlerom.
Predrag Milojević se vratio iz Nemačke u „Politiku”, kraće vreme je radio u rubrici „Među nama”, ali je već početkom 1940, na predlog redakcije vladi Kraljevine Jugoslavije, postavljen za šefa Centralnog presbiroa Ministarskog saveta 3. grupe 1. stepena. Pod okupacijom bio je novinarski angažovan od 1. do 78. broja lista „Novo vreme” kao glavni urednik, ali je po odlasku Vladislava S. Ribnikara u Banjički zatvor i sumnji da nije lojalan tadašnjoj Vladi narodnog spasa, morao da odstupi s tog mesta, prekinuvši saradnju i kao novinar. Onda se sasvim povukao iz javnog života, izdržavao se prodajući imovinu i prevodeći s nemačkog (K. Hamsun, „Robovi ljubavi”, 1943), ali je odmah po oslobođenju Beograda 1944. pozvan na sastanak prve redakcije „Politike”.
Filipović je uradio intervju sa Predragom Milojevićem, sada je to trebalo i objaviti. Iako za Filipovića ovaj intervju nije bio ekskluzivan, iako prvi urađen, raširio se izvan granica tadašnje Jugoslavije a za ovaj intervju Filipović je dobio internacionalne nagrade.
„Momčilo Bošković i Dušan Đorđević iz radija, sada pokojni, bili su direktori, kada sam njima rekao šta sam napisao, pitali su me kako sam uspeo, rekao sam, ne znam. Predraga Milojevića je Milan Đilas isterao iz Politike, nije radio osam godina zato što je na potpisivanju pakta 1941. godine, dok su novinari čekali u holu i čekali da izađu Hitler i predstavnici Jugoslavije da kažu novinarima da je pakt potpisan, obična konferencija za štampu kao i danas, kada je Adolf izašao i video novinare, prepoznao je Predraga Milojevića, svima se poklonio samo je njemu pružio ruku da pozdravi starog prijatelja, rukovali su se i snimak je obišao svet. Posle rata je to Đilas doznao i isterao ga. Za osam godina on je preveo najznačajnija dela zapadnih pisaca, koga god spomeneš on je preveo, od toga je živeo, bolje nego novinar „Politike“. Radio Beograd je intervju objavio i ja sam dobio nagradu, to su bile internacionalne nagrade. Za mene to nije bila neka ekskluziva, pravio sam ja mnogo bolje reportaže, ovo je bila priča koju sam ja lepo složio. U mojoj knjizi, 40 godina mog rada postoje sve nagrade koje sam dobijao“.
U međuvremenu, Filipović je nastavio da radi ono što je najviše voleo, putovao i pisao zanimljive reportaže“. Za Srem i Srbiju, kaže da tema ima mnogo jer je naša zemlja magistrala naroda i istorijskih događaja, što je plodno tle za mnoge teme.
„Iz sopstvenog novinarskog iskustva, što su ljudi pametniji, zreliji i važniji, oni su jednostavniji. Priče o cenzuri i autocenzuri stare su koliko i samo novinarstvo. Za razliku od drugih kolega, čije priče svakodnevno slušam, ja nisam imao situaciju u kojoj mi tekst nije objavljen, možda su to bila i druga vremena. Nekada si mogao da napadaš, ako si u pravu sve, osim Tita (ponovo se Filipović široko osmehnuo, iako se kroz ceo razgovor smešio, pokazao da voli svoja lepa sećanja). Međutim, danas, ukoliko se cenzuri novinar oštro suprotstavi, priča će naći svoj put“.
Da li je posao kojim se bavite uticao na vašu porodicu?
„Ne može ovaj posao utiče kao kod nekog ko radi osam sati i dođe svojoj porodici, svi znaju tad kad je ko gde i mogu da se planiraju, kada si novinar tu nema pravila, porodica mora da bude svesna da imaš novinara u kući, dovoljan je jedan, dva novinara su opasna, to je takav posao da ti ne možeš sebi da odrediš vreme, ako ćeš tako da radiš nećeš uraditi ništa veliko. Nekada sedim pet sati ni za šta ali za pet sati i pet minuta dobijem važnu informaciju, ko shvati odlično. Iamo sam situaciju da je moja školska drugarica rekla da me ne bi trpela pet minuta, ja nju razumem, ona tako shvata život, dobra je, vredna i čestita. Međutim, ja sam novinar, to je ozbiljno zanimanje, ne može da me „baš briga“ ako je nešto zakazano u 6 sati, čekam to zakazano vreme. Svi rade za novac a novinarstvo se voli, puno naših kolega prvo priča o tome šta su našli, kakvu priču žele da ispričaju, a o novcu kasnije, drugi ljudi odmah pričaju o novcu, mi o tome pričamo tek posle. Kada sam ja bio mlađi novinar, vreme plate su bile pristojne.
Miomir Filipović, smatra da nije imao uticaja na svoju porodicu, bar kada je u pitanju izbor karijere. Ipak, sin danas studira režiju. „Moj sin je završio ekonomiju, rekao sam mu da studira šta on hoće, on je završio i odustao, odlučio da se upiše na akademiju, nikada nije ispoljavao interesovanje, nije me nikada pitao ništa, prošao je, bio je prvi na listi, možda je bila prekretnica kada je video moje kasete. Uhvatim sebe, čuvam dokumentaciju, sve tekstove koje sam objavio za 46 godina, sve dokumentarne filmove, sve čuvam, on sada želi sve to da pregleda“.
Da li i danas pratite štampu? Da li pratite napredak, pa vam je u navici i da ispratite vesti na internetu? Novinarstvo danas…?
„Svaki dan čitam Politiku i Novosti, kupujem redovno, navikao sam tako, pročitam i druge novine bez obzira šta mislim o njima, na TV gledam nekad vesti, najviše gledam fudbal jer sam ga igrao i volim ga. Internet, pogledam, imam svoj sud ali ne osuđujem, bezbroj puta sam napisao tekst koji nisam hteo da objavim ali sam profesionalac, moram da radim to, ja da sam se lično pitao neke stvari ne bi objavio, mogu o tome ceo dan da pričam ali je to tako. Nije tačno da se svim novinarima ne veruje, običan narod koji čita i gleda televiziju proceni kome veruje a kome ne, on kada vidi osobu koja je pristojna, veruje. Imao sam priliku pre 30 godina da budem očevidac nekih stvari, kako čovek treba da izgleda kada izlazi na TV. Vodilo se računa ko izlazi pred publiku, to danas nije slučaj. Na radiju znači glas, dikcija je jako bitna. U novinama ako su naslovi neprimereni, nisu skromni, napisani da čitalac razmisli o tome, ako si napadan neće ti verovati. U moje vreme nije se moglo ući u redakciju ako nemaš smisla, bilo je dece visokih funkcionera koji nisu uspeli. Radio sam sa Mićom Orlovićem, njegova ćerka je otišla u Kanadu, nije mogla da bude novinar ovde, procenjeno je da nije za to, danas je to nemoguće, danas raditi bilo gde je moguće ako ima veze sa politikom, to nije dobro, treba da rade sposobni ljudi, kadrovi su bez ikakvog iskustva. Odraz u našem društvu i javnim ustanovama i preduzećima, na ogromnom broju mesta gde su mladi ljudi, sede rukovodioci bez staža i iskustva, to se odrazilo i na novinarstvo, ako možeš da postaviš profesora fiskulture, koji je juče završio fakultet da bude direktor komunalnog preduzeća, zašto onda ne može da bude novinar svako u Mitrovici. Da bi bio novinar moraš da budeš osnovno pismen, novinarski i politički pismen, to su tri vrste pismenosti, ko to nema ne može da bude novinar, danas to nije potrebno. Meni su dolazili mladi ljudi, kada pročitam tekst, vidim da su nepismeni, možemo o tome pričati danima. Postojao je red, pripravnički staž je napravljen s razlogom, danas se čovek postavi odmah na rukovodeće radno mesto. Životno iskustvo se ne poštuje u ovoj državi, to je problem. Televizija mora da ima iskusnog novinara u velikim centrima, znam kako se u lokalu piše, ovde možeš da objaviš da je neko prevrnuo kontejner, to ne možeš u „Politici“, „Dnevniku“ ili „Novostima“. Državni mediji moraju da imaju svoje dopisničke mreže, po nekoj logici stvari, iz lokalnih novina moraju da se izrodi novinari na višim nivoima. Uređivačka politika kaže da se ne postupa tako, znam kako sve funkcioniše. Kažnjavao bih sve one koji prećute, ti si profesionalac. Meni se nije dopadalo dosta stvari u životu ali sam pisao. Ja privatno mogu da kažem, ali profesionalno ne, meni se ne dopada Bora Čorba ako dođe u Mitrovicu, ja ga ne volim, primera radi, ali kad dođe u Mitrovicu ja to napišem i gotovo“.
Moramo da radimo i što nam se ne sviđa, mi smo novinari.
„Zakon sve reguliše, onaj ko ima medije ne sme da blati i koristi psovke za koga hoće i radi šta hoće, razlika između novinara i novinara je savest. Na sudu je da sudi, a ne da ja upirem prst i frustiram, iživljavam se u svojim novinama kako ja želim. Poverenje se mora steći, ukoliko nema poverenja nema ničeg. Način da novinar preživi u novinarstvu jeste pristup problemima, olako donosimo presude, „Politika“ i „Novosti“ se i dalje bore dok svi ostali odmah prelaze u napad, čitalac treba sam da presudi. Internet je prilika da svaka „budala“ raspravlja sa umnim čovekom, ne sme da raspravlja jer je potrebna disciplina i red. Postoji teorija krugova znanja, ja znam šta ja znam, kompetentni ljudi treba da razgovaraju sa kompetentnim ljudima, a društvene mreže su dozvolile da svi kažu svašta, zbog takvog stava mnogi ljudi koji su pametni, povlače se, ne vuku društvo napred jer ne žele da budu izloženi kritikama. Ja ne mogu da kažem za lekara ništa, čovek koji ne zna ništa o medicini komentariše, zakon treba sve da uređuje. Lokalno novinarstvo je jednostrano, često sam u lokalnim samoupravama, mnogi rade sve isto, piše se o linijama na vlasti, nema kritike i analitike. Novinarstvo se sastoji iz tri oblasti: faktografija, lingvistika i beletristika, u lokalnim medijima to ne postoji, za vreme Tita lokalni mediji su objavljivali i probleme, sve si mogao da diraš sem Tita. Ja kao mlad novinar mogao sam da pišem i protiv opštinskog komiteta i to sam i radio“.
Koga od kolega novinara sa ovih prostora najviše poštujete i smatrate za najboljeg ?
„Sremska Mitrovica je imala plejadu sjajnih novinara. U „Sremskim novinama“ je bio Branko Čančar, po meni iako nije bio glavni urednik, najviše je znao o novinarstvu, pre mene je bio i Toša Đurić, došao je u Mitrovicu kao gotovo novinar iz Jagodine, inače je iz Banatskog Brestovca kod Pančeva, završio je poljoprivrednu školu , on je bio sjajan, pratio je Tita, njega je mogao da prati samo neko ko je vrhunski. Bio je tu i najkraći urednik „Dnevnika“ u istoriji, bio je urednik sat vremena, Svetozar Cveja Gavrić, rođen je u Obrežu, jedan divan čovek, sjajan novinar. Zoran Veljković je bio izuzetno vredan čovek, moram da pomenem i Miloja Miljevića, mnogi su došli, doselili se, oženili se i tako dalje. Steva Puzić je vodio jedan list u „Sremskim Novinama“, to su ljudi koji su stariji od mene, znali su zanat. Branko mi je pomogao kada sam pisao diplomski rad, kako da priđem tome, imao sam 23 godine, nisam znao, ne znam ni sada, moje neznanje je veće od okeana, ja to tako i danas gledam. Ne znam da li sam nekog zaboravio, stvarno je plejada bila velika. „Sremske novine“ su bile rasadnik dobrih novinara, neka generacija posle, mojih vršnjaka, malo mlađih i malo starijih, Vlada Ćosić je bio sjajan novinar bez obzira na sve druge okolnosti. Živan Negovanović je od mlađe generacije koji je bio pravi novinar, umro je nedavno ali to je ljudska sudbina, umro je premlad. Bilo je nekoliko ljudi koji su bili pravi novinari koji su mogli da rade u svakoj redakciji u svakoj zemlji. Dragorad Dragičević je bio novinar Politike, bio je sjajan, objavio je i knjige. Toša Bjelkić je dobar pesnik i novinar a živi u Irigu. Mitrovački novinari su stvarno vredeli u ono vreme u Jugoslaviji, neki su radili pa otišli u Beograd, Desanka Brkić, Ivanka Džaja, bile su u „Sremskim Novinama“ a posle su bile urednice listova „Nada“, „Duga“ i tako dalje, Anđelko Erdeljanin je bio urednik u Radio Beogradu, zabavnog programa 30 godina, Bora Bogdanović je jedan od najproduktivnijih novinara humora i satire, objavio je toliko aforizama i epigrama, sedam ili osam knjiga. Ove godine želim da otvorim neki festival humora i satire koji će nositi ime Bora Bogdanović i Anđelko Erdeljanin. „Sremske Novine“ su iznedrile sjajnu i dobru ekipu novinara koji su značili na Jugoslovenskom nebu. Dragan Mladenović je bio veliki čovek, bio je dopisnik „Dnevnika“ iz Sombora, jedno vreme je bio i glavni urednik „Dnevnika“. Jova Smederevac je bio dopisnik iz Bačke Palanke pa je postao glavni urednik „Dnevnika“. Zanimljiva priča vezana za Dragana Mladenovića iz Sombora – Kada je Dragan došao u Dnevnik, njega su svi znali, znali su da on vredi, sećam se šta je mene pitao, pitao me je da li hoću da radim to što sam do sada radio ili nešto drugo, ja sam mu rekao da ništa drugo ne znam da radim, ne znam ja da sadim papriku ko moji u Radenkoviću, svi smo se smejali.
U Miomiru Filipoviću, ma koliko god on u svom pisanju bio duhovit, što je vrlina prvog reda, i ma koliko voleo da se izdaje i predstavlja malo na svoju ruku, kao čoveka koji voli uglavnom humor u svakom obliku, ima u njemu nečeg starinskog, u dobrom smislu tih reči. Njegove godine u novinarstvu su pokazale da nema granica, da su prepreke samo za preskakanje i da novinar nikada ne prestaje da se bavi svojim pozivom. Kako sam kaže: Nisam ni osetio da sam otišao u penziju, dobio rešenje, potpisa, i nastavio i dalje da radim.
Iza Miomira Filipovića su mnoge nagrade, a kako je nastavio da radi svoj novinarski posao i da piše knjige, nagrada će sigurno biti još.
„Nastavio sam da pišem za „Politiku“ i da radim za Radio Beograd, da pišem, više od 50 knjiga sam napisao, od toga je 15 ili 16 knjiga hronike raznih sela, sportskih društava, napravio sam zanimljivosti iz mog kraja. Način mog rada i života se nije promenio, ja ustajem kao da idem na posao, radnog vremena nema, pored novinarskog rada, radio sam ceo vek u kulturnim institucijama, radio sam na nivou Srbije i Jugoslavije razne manifestacije. Po mojoj proceni u Srbiji živi jedno 20 raznih manifestacija, svetkovina kulture, od Leskovca i Subotice, one žive. Kulturno prosvetna zajednica mi je uvek bila neka matična kuća, vezan sam za tu organizaciju, koja je sada institucija od velikog značaja, tamo se skupljao vrh ljudi koji su u kulturi Srbije, dolaze ljudi koji vreme i hoće to da pokažu, neki vrede i drže to za sebe. Tamo dolaze ljudi koji hoće to da pokažu i da se reprodukuje dalje, srećan sam što sam četiri decenije sa tim ljudima, na žalost mnogi sada nisu više sa nama. Kulturno prosvetna zajednica sada ima mnoge druge ideje, susrete sela pravimo preko 50 godina, afirmišemo kulturu u selima i to onu koja je zasnovana na tradiciji naroda. Radim, živim, to je moj život, penzija ili ne, uvek idem napred, do kraja.
Miomir Filipović – Fića novinar, čijom ćemo se zaostavštinom dičiti i za dvesta godina, a tu je, prolazi kroz centar Sremske Mitrovice svaki dan, laganim korakom i uvek sa osmehom.
Razgovarao je sa starijom gospođom o devojčici iz Jugoslavije, koja je preživela posljednje putovanje „Titanika“. Ona je bila ta devojčica. Priču je preneo da je svi pročitaju. Ovu priču ostavljamo za neko drugo druženje sa našim novinarom Fićom.
