Oni su samostalni mladići, koji pokazuju da vrednim radom i zalaganjem mogu da se ostvare i najnedostižniji ciljevi.
Ukoliko ste na internetu pretraživali preporuku za dobru fotografiju ili snimak u Sremskoj Mitrovici, a to su imena poput Čedomir Nedeljković, Kristijan Žabić ili Vasilije Voćkić, sigurni smo da ste naišli i na radove naših sagovornika.
Čovek, drug, kolega, volonter, aktivista, uskoro vlasnik diplome grafičko inženjerstvo i dizajn, umetnik i kreativac – Čedomir Nedeljković. Stvaralaštvom se bori protiv besmisla, praznih rečenica i fraza. Mitrovčani ga možda najbolje znaju kao momka koji je osmislio program tokom korone, a koji je u centru grada Sremska Mitrovica obaveštavao građane na velikom led ekranu o broju vakcinisanih. Svi oni koji sastavljaju spisak „šta je Mitrovački“, na listu treba da dodaju Čedomira Nedeljkovića, jer on je prava gradska faca.
Čedomir je po obrazovanju grafički inženjer ili kako on voli da kaže – fotograf na prvom mestu. Fotoreporter je na mnogim dešavanjima u Sremskoj Mitrovici i svakodnevno oplemenjuje grad. Uključuje se u društvene i građanske pokrete i akcije, a mnogima je pokretač. Za portal Ozon Media kaže da se ne bavi aktivizmom mežu mladima radi aktivizma, već je to njegova potreba.
“Sve što radim i stvaram, dobija oblike aktivizma. Učestvujem u akcijama sa mladima, jer želim da budem deo nečega. Pronalazim se u tome. Kada sam se aktivno uključio tokom pandemije u organizaciju mladih u Sremskoj Mitrovici, video sam da sam okružen bliskim ljudima, sa kojima imam mnogo toga zajedničkog. Oduševio sam se kada sam video da mnogo ljudi, različitih senzibiliteta, koji mogu da šire ideje, mogu zajedno da funkcionišu”.
U fotografiju se zaljubio još sa 15 godina. “Fotografijom se bavim od 2014. godine, tada sam imao 15. godina, prvo sam dva tri meseca pre slikanja počeo da istražujem o fotografiji više, sve što sam istražio bilo je putem internet”.
Međutim, Čedomir je sa interneta prešao i na knjige koje pišu o ovom “zanatu” . “ Internet me je zainteresovao da uzmem jednu knjigu, uzeo sam je na sajmu u Beogradu koju i dan danas uzmem ako imam nekih nedoumica”.
Baviš se fotografijom, šta je to što te privuklo ovom poslu?
– Fotografijom sam počeo da se bavim 2014. godine. Posle možda tri meseca sam uzeo i prvi aparat. Prijatelji su počeli da me zovu na rođendane, punoletstva i ja sam to počeo komercijalno da radim krajem 2014. godine, tada sam već slikao 18. rođendane, naplaćivao sam ali veoma skromno, radio sam tako dve do tri godine, kada je lepo vreme ljudi zovu. Sarađivao sam sa ljudima koji su imali svoje fotografske studije i tu sam stekao mnogo znanja na terenu, ljudi me upoznavaju i kontaktiraju. Jedno od najlepših iskustava jeste moje igranje sa komercijalnim fotografijama, fotkao sam KFTRJ kafu i to mi je bilo najinteresantnije, proizvod je trebalo predstaviti u najboljem svetlu, tada sam video koliko je to zapravo težak deo posla ali i veoma inspirativan, tu je bio i momenat korišćenja softvera, brisanja, rada.
Ima li nešto što zameraš sebi?
Na sto strana sam, sve postižem ali bih voleo da mogu da se kloniram. Naučio sam vrlo brzo da treba sve da zapišem. Pišem raspored u telefon i pratim ga, sat vremena ovde, sat tu… stižem, ne zameram sebi mnogo, sada sam mlad I moram mnogo da radim na sebi.
Da li si imao problema u fotografskom poslu? Kako se nosiš sa problemima?
Kada sam počeo da se igram sa fotografijama, slikao sam cveće, ljude koji spontano šetaju, mislio sam da ću se više baviti street fotografijom, međutim, kada sam čitao naše Zakone video sam da naši Zakoni nisu isti kao američki i mi zaostajemo po pitanju toga, nemamo slobodu kada izađemo na javni prostor da sve što je javno može da se pojavi bilo gde i niko ništa ne može da ti kaže. Kod nas je zakon drugačiji, tada sam prestao kada je u pitanju umetnička fotografija. Sada radim fotografije za influensere ali ja od fakulteta ne mogu da posvetim previše vremena tome, ali tu može dobro da se naplati jer ja živim od ovoga. Volim multimedijalni rad u celosti. Pored fotografije se bavim dizajnom i animacijom i cilj mi je da napravim dizajnerski studio gde bih radio sve, imam svoje kolege sa kojima to zajedno radim. Momke poznajem od 2016. godine, počeli smo spontano da se družimo, povezala nas je ljubav prema fotografiji.”
Kroz fotografiju sam bolje upoznao Sremsku Mitrovicu, druge gradove, pejzaže…
U trenutku kada vam se život učini težak, najvažnije je da imate jaku volju i ideju koja će vas voditi ka boljem sutra. Tome nas uči i naš drugi sagovornik.
Kristijan Žabić, fotograf, 1994. Godište, fotograf prepoznatljivog stila i umetničkog izražaja. „Lajf“ fotografija je prvi izbor našeg sagovornika, ali aparatom takođe rado oslikava pejzaže i aktove.
“Rano sam počeo da se bavim fotografijom, amaterski doduše, zanimala me je ali ne profesionalno, slikao sam tvrđave, ulice, zgrade i mislio sam da ću slikati pejzaže i prirodu ali se ispostavilo da mi se više sviđaju portreti, ljudi”.
Kristijan trenutno radi u Kazinu i “vija” fotografije. Fotografija je ljubav, radiće gde god i kada god je potrebno, bilo koji posao da bi došao do cilja: Fotografski studio.
“Pronašao sam se tu, fotografija je takođe mene našla, to sam ja. Upoznao sam ljude koji su slični meni i sada se budućnost više ne nazire, ona je tu. Ove momke sam upoznao kroz posao, prepoznali smo međusobne potencijale i način gledanja na posao, to nas je povezalo i prirodno smo ušli u tu priču, imali smo iste ambicije. Ne razmišljamo o sutra, razmišljamo o budućnosti. Sada smo kod sređivanja prostora, jedva čekamo da to krene, biće kreativno i drugačije”.
U pripremi je studio koji otvaramo, neće biti klasična fotografska radnja nego kreativni studio, dodaje Kristijan.
Kristijan Žabić, iako mlad, već je radio velike projekte i sarađivao sa fotografskim radnjama. Radio je I sa pevačicom Jovanom Bajs. “ Radio sam fotografisanje povodom promocije pesme, to je jako dobro prošlo. Sada uglavnom radim fotografije raznih događaja i sve više i više radim portrete”.
Ja najviše volim fotografije na kojima ima ljudi. Ako nema ljudi, nešto mi nedostaje u celoj priči.
Vasilije Voćkić: Volim da je rezultat super, ali mi je draži sam put do njega.
Vasilije ima 23. godine i već sada “debelo” iskustvo u svetu tehnologije, snimanja i fotografije. Tokom srednjoškolskih dana u Gimnaziji, radio je za školu nekoliko filmova za razna takmičenja i konkurse. A sa svojim školskim drugarima, radio je i na filmu ”Zašto?“ o bezbednosti u saobraćaju. “Počeo sam da sarađujem sa fotografskim studiom, prodao sam fotoaparate i polako kupovao aparate za snimanje, 2019. godine u leto je krenuo uspon u mom radu i ekspanzija. Prebacio sam se sa veselog žanra svadbi na ”epic“, gde se hvataju momenti i emocija, od fakulteta sam odustao skroz, krenuo sam na Poljoprivredni fakultet i odlučio sam se da se bavim ovim i četiri godine kasnije ne kajem se, od ovog živim, samo ovo radim”.
Kako bi ti definisao svoj posao?
U početku sam se bavio recenzijama tehnologije na Youtube, prvi aparat sam kupio zbog takvih snimanja, 2014. godine sam isto tako slikao pejzaže ali 2015. godine u januaru drugari su me zvali da slikam krštenja, rođendane, dve godine sam radio ta slikanja, 2018. godine sam se prešaltao u video, oduvek mi je bila želja da radim video, kreativnije je. Mada se moje zanimanje za ovaj svet umetnosti menjao tokom godina, to moje “tačno“ zanimanje nije lako jasno definisati, ali na većini stvari koje sam radio bio sam supervizor vizuelnih efekata. Što imaš više iskustva, od nekog praktičnog rada stigneš do organizatorskih i producentskih poslova. Titula se često menja, pa te čas zovu producentom, čas umetnikom, a ti si zapravo i jedno i drugo.
Koje su mane i prednosti posla foto-reportera, snimatelja?
Kao i svaka druga profesija, nedovoljno je plaćen, ali je i mnogo skup. Često ulažemo više nego što mesečno zarađujemo ili smo prinuđeni da radimo sa strane da bismo mogli da prisustvujemo događajima. Sami kupujemo opremu, jer moramo da budemo u koraku sa brzim rastom tehnologije. Razilika je što fotoreporterima u svetu redakcija kupuje opremu i daleko su više plaćeni. Sve moje kolege se mnogo odriču, ne bi li kupili opremu koja im je neophodna. Te je neverovatna ljubav prema ovom poslu.
Ova fantastična trojka, odlučila je da ljubav prema fotografiji i druženje prenese na posao. Nedavno su uložili do sada stečenu zaradu i vreme i krenuli sa otvaranjem studija za fotografisanje.
“ Da, to je bio logičan korak napred. Studio je naše drugo ja. I klijentima će mnogo značiti da se osećamo prijatnije i nesputano, po pitanju vremena i dužine snimanja ili fotografisanja. Ovo što mi planiramo biće nešto drugačije”, kažu ova tri momka koje je spojila umetnost.
Oni planiraju da studio koji naprave bude još jedan fini doživljaj Sremske Mitrovice. Na taj način će grad biti predstavljen i turistički, kako bi oni koji dođu “sa strane” u naš grad, poželeli ponovo da ga posete i preporuče ga drugima. Imaju mnogo planova, izložbe, mesto za influensere, saradnju sa “ozbiljnim “ firmama na ozbiljnim poslovima, jer za rad ovakve trojke potrebna je ozbiljna priča.
Mi ne sumnjamo u uspeh ovih mladih momaka, jer su oni za primer kako postati uspešan u poslu. Školovanje, rad i samo rad, kvalitetni planovi, odricanje… Njihov socijalni život je morao da trpi zbog posla i napretka. U svakom slučaju, isplati se.
