SREMSKA MITROVICA. Šampionka u bilijaru, Bojana, pobeđuje na turnirima i u muškoj konkurenciji i smatra da je to sport u kom žene i muškarci mogu ravnopravno da se takmiče.
Bojana Šarac ima 19 godina, sa 14 je bila prvakinje države, u “muškom sportu”. Bojana je od tada nizala nizala prva mesta, redom od Srbije do evropskih i svetskih prvenstava.
- Moj tata se neko vreme bavio, igrao je bilijar i bio je prvak Vojvodine, ja sam gledala njega, probala sam par puta, on je primetio da sam ja talenat i eto već šest godina igram bilijar. Na početku se talenat primetio kroz kretanje bele kugle i njene pozicije na stolu, primetio je da sam, dok sam amaterski ubacivala kugle da posmatram kako da izborim najbolju poziciju, to je njemu delovalo kao moj napredak i odlučili smo se da se oprobam. Tatu sam dosta pratila, išla sam po turnirima, bilo mi je zanimljivo ali nisam mislila da ću se baviti ovakvim sportom pored toliko sportova.
Bilijarom se bavi od malena. Završila je Mitrovačku gimnaziju i upisala je fakultet “Singidunum”. U srednjoj školi su svi bili oduševljeni. Omiljena je među drugarima a i nastavnici su joj izlazili u susret kada joj je to potrebno.
Probala sam razne sportove, u odbojci sam bila bolja, trenirala sam jedno dve godine a u svim ostalim sportovima sam ostajala po mesec dana, kao što je plivanje, gimnastika, probala sam čak i fudbal. Sada znam da je bilijar sport za mene – 2019. godine sam prvi put uzela Evropsku juniorsku medalju i tada sam sebi rekla, to je to, od ovog ću nešto da napravim.
- Krenula sam od amaterskih i lokalnih turnira, skoro u svakom gradu postoji neki bilijar klub i održavaju se turniri jednom nedeljno, na turnirima bude oko tridesetak igrača. Htela sam da upoznam ljude, to mi je bio prvi cilj, posle, kako sam napredovala igrala sam državna prvenstva, kada sam tu uzela prvo mesto, Srbija me je poslala na Evropsko prvenstvo i tim putem je krenulo.
Bojana ima iskrenu podršku sa svih strana, kako u klubu, tako i među takmičarima. Svi su u njoj prepoznali talenat. Kao i u svakom sportu, tako i bilijaru, ima nešto iznad igre a to je sklapanje prijateljstava, upoznavanje ljudi i putovanja. Samim tim, veštine koje primenjuje u bilijaru, veoma su korisne i u svakodnevnom životu. Bitno je biti smiren i odlučan u svakoj situaciji.
- Jedan trening bilijara, koliko god smešno zvučao je pravi trening, trening traje po pet do šest sati dnevno. Dolaziš na sto, igraš, postavljaju se pozicije i kugle se pod određenim uglovima ubacuju 100 puta za redom, ne figurativno, nego bukvalno. Ceo taj proces treba da uđe u mozak, u rutinu, da ne postoji mogućnost da promašiš. Stresno je, na početku sam mislila da oni sigurno ne ubacuju kugle toliko, kada sam došla do profesionalnog nivoa, shvatila sam da posle takmičenja i omašene lopte iz jedne pozicije, sutradan dolazim za sto i ne prestajem da udaram loptu iz te jedne pozicije.
Bilijar je predstavljen kao muški sport, kada se žena pojavi, zanimljivije je.
- Na Balkanu postoje tri žene koje se profesionalno bave bilijarom, od nas tri jedna jako retko igra, muškarci tada moraju da te primete, neobično im je, kada znaš da igraš to je dodatni plus. Iz moje perspektive to nije muški sport, ljudi uopšte ne misle da je to sport, a bilijari su uglavnom po kafanama, pa se pitaju otkud žena u zadimljenom. Svi moji prijatelji su hteli da igraju sa mnom, pobeđivala sam ih i prijao mi je taj osećaj. Trudim se da idem stalno napred, na početku postoji određeni način stajanja u bilijaru, kada sam prvi put počela rad sa trenerom, mene su šest meseci bolela leđa i noge. Postoje lošiji i bolji treneri naravno, lošiji treneri te uče osnovno, a bolji treneri prenose svoje male tajne.
Bojana pobeđuje na turnirima u muškoj konkurenciji i smatra da je to sport u kom žene i muškarci mogu ravnopravno da se takmiče. Svojim primerom želi da podstakne devojke i žene da nastave ili da probaju da se bave bilijarom.
- Moja prva takmičenja, prvenstveno van Srbije nisam ozbiljno shvatala, više sam to gledala kao putovanje, gledala sam da pobedim ali to nije bilo moguće tad. Kada sam počela da pobeđujem, više sam počela da se posvećujem pažnju bilijaru nego putovanju, trema naravno postoji ali se reguliše.
Bilijar je jako skup, jedan štap je od 1000 do 12000 eura a potrebno ih je tri. Skupa su putovanja, mogu koštati do 1000eura.
- Moja oprema košta oko 3000 eura. Ali to trenutno nije prepreka, tako mora jer imam ciljeve. Cilj mi je Svetsko prvenstvo, kao i Olimpijske igre ako postanemo Olimpijski sport . Roditelji pomažu u svakoj situaciji. U bilijaru novca ima, uvek kažem da je lakše ženama, i pare su odlične kada osvajaš. Ženama je lakše da nađu sponzore, zanimljivije su a konkurencija je koliko toliko lakša.
Onaj ko trenira bilijar ne može da bude mekušac, treba biti borben, to važi za svaki sport kao i u bilijaru. Znam ljudi koji su bili talentovani, pokušavali, na kraju se ništa nije desilo, a razlog prekidanja ne znam, možda su to finansijski razlozi jer je bilijar stvarno skup sport.
Planovi za budućnost su vrlo realni i optimistični. Bojana vredno trenira, pobeđuje i ne planira da staje. Najveću podršku ima u roditeljima. Otac, Goran Šarac neguje njen talenat od malih nogu.
- Probali smo jednom da odemo na bilijar, stidila se ali sam ja primetio talenat. Posle par dana nisam mogao da verujem, u mladosti sam učio mnoge, vidi se kada neko ima talenat ili nema, posle par dana je skoro bila formirana, da li je to genetika ili ne ja ne znam, čovek se zaljubi u ono što radi. Ja sam noću sanjao kako igram bilijar, bio sam najbolji u gradu, kada sam video kod nje rekao sam da moramo to nastaviti. Da nije bilo bilijara, ne bi proputovali i ne bi posetili mnogo zemalja. Skupo je, oprema kao oprema, može da se kupi ako je paziš. Da napravimo sto, za njeno vežbanje košta nas 20.000 eura, na putovanje treba ići kao čovek, treba se družiti, imati za sendvič, sok a ne stisnuti se. Novčanik je podnosio s mukom, prepoznao sam talenat, video sam njenu budućnost, to je moje dete i dao sam sve od sebe. Osmeh na lice i širom otvoreno srce.
