Milićevo pravo ime bilo je Milić Stanković ali je široj javnosti više poznat pod svojim umetničkim pseudonimom Milić od Mačve, značenja da je poreklom iz Mačve, oblasti u severozapadnoj Srbiji čiji je najveći grad Šabac.
Neutvrđenog dana, u razdoblju od 26. do 30. oktobra 1934. godine, na uvratinama Velike njive, u gradini Nakućišta, u ataru mačvanskog sela Belotića rodio se Milić, sin Radovana i Desanke Stanković. U knjigama se zvanično vodi da je rođen uoči Svetog Luke, 30. oktobra 1934. godine. Roditelji, otac Radovan i majka Desanka inače rodom iz Klenja, od Jokića, sem Milića, imali su još sina Radojicu i ćerku Dragu.
Ni sanjali nisu da su postali roditelji malog dečaka koji će kroz svoj životni put zaslužiti epitet najpoznatiji i najznamenitiji Mačvanin 20. veka, a verovatno i najpoznatiji ikada rođeni čovek na teritoriji „Nezavisne kneževine“ Mačve.
Osnovnu školu je Milić učio u Belotiću, kod učitelja Krste Nedića. Školska zgrada je imala samo dve učionice, u kojima su učila sva četiri razreda. U jednom razredu je bilo preko 40 đaka. Već prvog dana u školi, potukao se sa najgorim đakom, nagoveštavajući svoju prgavu prirodu i iskonsku potrebu za pravdom i pravičnošću. Nakon završetka osnovne škole Milić se opredelio za nastavak školovanja u znamenitoj Šabačkoj gimnaziji.
Kad je bio u drugom razredu Gimnazije, za profesora crtanja postavljen je Đorđe Kostić, francuski đak, koji je u Šabac došao iz razrušenog Beograda. Odmah je, u gimnazijskom podrumu, osnovao likovnu sekciju. Imao je poseban dar da zapazi slikarski nadarenu decu. U njegovom ateljeu su se, sem Milića, našli: Vlada Lalicki, Živojin Pavlović, Boško Kućanski, Krsta Aleksić, Miloš Petrović-Vendić, Đorđe Đorđević, Vukan Jovanović…
Članove svog ateljea, profesor Kostić je često vodio u prirodu, u okolinu Šapca — na Dudaru, u Klenačke šume, na Dumaču i na Letnjikovac. Milića i Vladu Lalickog je katkad znao pohvaliti. Isto tako, svoje talentovane učenike je profesor Kostić vodio i u beogradske ateljee poznatih slikara Vase Pomorišca, Petra Palavičinija i Milana Popovića, kao i na značajnije izložbe.
Sa slikarskim priborom, Milić je i sam često odlazio u prirodu, u okolinu Šapca, najčešće na Gašića imanje.
Na kraju svake školske godine, u Gimnaziji je priređivana izložba radova 4—5 najboljih učenika iz Kostićevog ateljea. I danas u Šapcu ima dosta Milićevih slika iz ovog ranog perioda.
Veliku maturu položio je 1953. godine.
Počeo je izlagati još kao gimnazijalac, član Kostićevog ateljea. Godine 1952, izložba je organizovana u gimnazijskoj sali, a sa Milićem su izlagali: Živojin Pavlović (VIII razred), Krsta Aleksić (VI) i Dušan Durmić (VI), potonji gimnazijski profesor. Milić je tada slikao u realističkom maniru. Izlagao je u Gimnaziji i 1953. godine, zajedno sa Krstom Aleksićem, Đorđem Đorđevićem i Vladom Lalickim.
Po završenoj velikoj maturi, roditelji nisu verovali da ga mogu dalje školovati. Pošto otac Radovan nije hteo da uđe u zemljoradničku zadrugu, živeli su tegobno i teško. No, proradio je mačvanski inat, pa su roditelji, upravo zbog nemaštine, odlučili da ga školuju u Beogradu, ali na Vojnoj akademiji. Tu je Milić bio i primljen, ali je, u poslednjem trenutku, uspeo da ubedi roditelje da je arhitektura bolja i izglednija za budućnost. Mladom Miliću koji, sem talenta i dobre volje, nije imao ništa drugo, sada je bilo najvažnije da se dokopa prestonog Beograda. Pored ostalih, na arhitekturi mu je predavao i izvanredni crtač Pivo Karamatijević.
U jesen 1953, počelo je Milićevo dugogodišnje druženje sa Đorđem Kadijevićem, Beograđaninom, koji je stanovao u ulici Proleterskih brigada. U ovoj porodici je uvek bio rado viđen gost. Kao i Milić, i Đorđe je neprestano maštao o slikarstvu.
Naredne, 1954. godine, Milić je položio prijemno ispit na Likovnoj akademiji, za razliku od Kadijevića, koji nije prošao, kako to već u životu biva. Kasnije, kao dobar student, primao je i stipendiju. Studije završava u roku, a od postdiplomskih studija je odustao jer je želeo samo da slika.
Relativno rano je postao poznat i priznat, više u Evropi, nego u Srbiji i Jugoslaviji. Upoznao je značajne i uticajne ljude, pre svega iz oblasti umetnosti i politike (Salvador Dali, El Greko, David Rokfeler, Golda Meir, Moše Dajan…). Rokfeler mu je, 1969. u Ženevi, darovao skupoceni štap, inkrustriran slonovačom, kojim je zamenio običan drveni, koji je do tada nosio, a koji mu je izradio traksler izvesni Milojko iz Petlovače. Slike za otkup tada birala Rokfelerova žena, lepa plava Šveđanka, koja mu je ranije bila sobarica.
Za života je imao preko 500 izložbi, u zemlji i inostranstvu. Samostalno je izlagao u: Beogradu, Šapcu, Belotiću, Kruševcu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Ženevi, Nišu, Rimu, Prinstonu, Pančevu, Kovinu, Bogatiću, Svetom Stefanu, Novom Sadu, Požarevcu, Pertu, Beču, Herceg Novom, Zlatiboru, Kotoru, Budvi, Somboru, Vrbasu, Kuli, Cirihu, Parizu, Novoj Varoši, Valjevu, Kraljevu, Kragujevcu, Tel Avivu, Gvadalupeu, Bolcanu, Briselu, Antvarpenu, Bernu, Dizeldorfu, Somboru, Skoplju, Ahenu, Bonu, Luksemburgu, Bremenu, Bazelu, Hamburgu, Tesaloniki, Njujorku, Milanu, Londonu, Moskvi… Grupno je izlagao u: Beogradu, Karlovcu, Briselu, Gentagenu, Hamburgu, Požarevcu, Tunisu, Rijeci, Šapcu, Zagrebu, Ljubljani, Njujorku, Detroitu, Čikagu, Moskvi, Berlinu, Brnu, Varšavi, Šćećinu, Pragu, Bratislavi, Čačku, Tuzli, Parizu, Sarajevu, Aleksandriji… U nekim od navedenih gradova i više puta.
Njegova platna nalaze se u brojnim privatnim kolekcijama u Evropi, Aziji, Africi i Americi: u Belgiji, Engleskoj, Nemačkoj, Austriji, Kanadi, Švajcarskoj, Francuskoj, Italiji, zemljama bivše Jugoslavije, Grčkoj, Rumuniji, Mađarskoj, Švedskoj, Izraelu, Iranu, SAD (David Rokfeler), Iranu, Rusiji, Indiji, Brazilu, Egiptu, Venecueli, Gvadalupeu, Kuvajtu… kao i u muzejskim zbirkama u Floransi, Vatikanu, Beogradu, Ženevi, Prinstonu, Aleksandriji, Tel Avivu, Skoplju, Sarajevu, Šapcu, Ohridu, Kruševcu, Kragujevcu, Požarevcu, Somboru, Valjevu, Lazarevcu, Nišu, Čačku, Karlovcu, Cetinju, Londonu, Minsku, Kijevu…
Godine 1967, u svom rodnom Belotiću, osnovao je Mačvansku slikarsku i pesničku školu u kojoj je, mahom, okupljao umetnike nadrealističke orijentacije. Bio je idejni vođa brojnih mačvanskih slikara, među kojima spominjemo Dragana Martinovića, dr Slobodana Berića, Radovana Mirazovića, Slobodana Topalovića…
Sagradio je tri oaze umetnosti: Radovan kulu u Belotiću, Kulu na Zlatiboru i Kulu na sedam vetrova, na beogradskoj Zvezdari. Sve one su bile zborna mesta mlađim naraštajima stvaralaca iz raznih oblasti društvenog života.
Radovan kulu u rodnom Belotiću započinje graditi u jesen 1967. godine. To je bila Prva Lajaonica sazidana u svetu. Nju kao ni ostale dve, Milić nije gradio sam. U pomoć su mu dolazili prijatelji poput Milovana Vitezovića, koji je u Belotiću provodio mesece i pomagao mu u zidanju. Veoma prisni bili su mu poznati pesnici Dragiša Penjin, Vasko Popa, ali i Jeremija Grušanović Rema iz Klenja, seljak sa samo osam razreda osnovne škole, koji je proputovao sve kontinente. Istovremeno, u Milićevo vreme u Belotić su navraćali Sofija Loren, Kirk Daglas, Bekim Fehmiu i mnoge druge slavne ličnosti koje su poštovale Milića i divile se njegovom slikarskom umeću.
Rodnu Mačvu je mnogo voleo i rado joj se vraćao. Mnoga dela nastala su upravo za vreme njegovog bitisanja u Belotiću, kod oca Radovana i majke Desanke. Mačvanima je u amanet ostavio mnogo.
Prva fresko-slika koju je darivao svojim zemljacima „Metamorfoza Mačve na Bitvi“, nastala je 1968. na centralnom zidu tadašnjeg hotela „Cer“ u Bogatiću. Prilikom obnove hotela „Cer“, srušeni su svi zidovi osim onog na kome je bila slika „Metamorfoza Mačve na Bitvi“. Milić je tada „osvežio“ svoje delo.
Zid pošte u Bogatiću krasi freska „Srpske pošte na kraju drugog milenijuma“, novi i poslednji poklon znamenitog umetnika rodnom kraju.
Devedesetih godina prošlog veka, predstavljao se kao zastupnik Srpske autohtonističke škole, koja smatra da su Srbi najstariji narod na svetu. Divio se Tesli i verovao u njegovo tajno oružje. Bio je protivnik SANU i predlagao da se nekim akademicima oduzmu doktorske titule.
U okviru književnih opusa, objavio je: tri knjige pesama (Prvo venčanje lepotice ikkletog slikara, Pali sam anđeo, ili, još lutam i Zvezdani četvoropreg) i sedam knjiga proze umetničko-istorijske provenijencije (Sedam traktata o slikarstvu, istoriji i arheologiji, monografija Milić od Mačve, Sorabi, Povjesnica (u tri toma), monografija Karlovačke sanje, Kosovo, prvi prag Srbije i umetničko-istorijska monografija Od Lepenskog vira do Srpske Vedante).
Bio je večiti borac za Kosovo, svetu srpsku zemlju. U vezi Kosova obraćao se američkom Kongresu i izraelskom Knesetu, a u Ženevi je osnovao Komitet za zaštitu kosovskog blaga.
Milić je naslikao 7.500 slika više od 13.000 grafika i na stotine ikona i fresaka.
Na njegovim slikama dominiraju lebdeći balvani po kojima je naročito poznat, zatim užarene lopte i sante leda. Njegovi uzori u slikarstvu bili su Boš, Brojgel, Ivan Generalić i Salvador Dali, a za njegovo slikarstvo bi se moglo reći da je svojstvena mešavina figurativnog nadrealizma i naivne umetnosti. Osim slikanja bavio se i arhitekturom (projektovao je i sagradio tri ateljea), vajarstvom i pisanjem poezije.
Imao je specifičan stil odevanja: crni plašt sličan mantiji, crnu beretku i štap nalik na vladičanski.
Devedestih godina XX veka istupao je u javnosti kao zastupnik Srpske autohtonističke škole koja smatra da su Srbi najstariji narod na svetu. Verovao je u Teslino tajno oružje i pominjao ga u vidu pretnje „ako samo jedna bomba padne na Beograd…“[1]. Bio je protivnik Srpske akademije nauka i umetnosti i predlagao da se nekim akademicima oduzmu doktorske titule. U nekim krugovima važio je za jednog od najvećih srpskih rodoljuba.
Gradu Kruševcu ostavio je oko 130 slika, uglavnom ulja na platnu, uz nekoliko akvarela i grafika.
Njegova ćerka je poznata multimedijalna umetnica Simonida Stanković.
Preminuo je 8. decembra 2000. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Lepo zvuči priča o besmrtnosti umetnika. Blago njima! Oni večno žive u svojim delima… Izvan te priče, stvarnost je malo drugačija. Čuješ vest: umro je slikar Milić od Mačve. To je sve. Nema više ni čoveka ni slikara.
U ovakvim trenucima svet čudno izgleda. On stalno gubi, ali se ne menja. Sve ostaje isto, osim nas. Znamo da smo gubitnici onda kada nam se izmakne ono što smo imali, kada nestane neko od onih koji nam daju.
Šta nam je dao Milić od Mačve? Koliko je slika ostalo iza njega, to niko ne zna. Ni on sam ne bi znao… Gde su te slike? E, to već znamo, i možemo da kažemo: ima ih svuda oko nas! Malo je Milićeve slikarske sabraće za čije delo se, kao za njegovo, može reći da je sa nama, sada i ovde, i da to traje već pola veka. Ne pitamo se više kako je on to postigao. Ne zovemo to postignuće uspehom – kao da je ono nešto prirodno, što (nam) se desilo jer je moralo da se desi.
Čudno se čini to što je u našoj stvarnosti toliko prisutan jedan slikar čiji svet nije bio stvaran. Kad je dalekih šezdesetih „Ludi Milić“ poveo borbu „protiv matematike“, nismo znali da će i nas uvući u taj svoj „rat“. Hteli ili ne, našli smo se i sami, sa njim ili protiv njega. Imao nas je uza se mnogo, i suviše. Ali, on je tražio protivnike, izazivao ih na megdan, provocirao delom, rečima, ponašanjem. Zbog njih je slikao danonoćno, pisao knjige, ogrtao se crnim plaštom i nosio vladičanski štap. Vasko Popa bio je u pravu: niko nije mogao da kaže ko je on. Da li je nadrealista, izašao iz Dalijevog šinjela, ili anahronični epigon Brojgela i Boša? Da li je prvi i jedini savremeni Vizantinac, slikar srpskih vampira i pravoslavnih svetitelja? Da li izdanak razularene mašte najljuće jezuitske fele? Ili nesvesna žrtva droge kalvinističkog baroka? Gde mu je duša, na Istoku ili na Zapadu? Da li ga neki vole zato što ništa od toga ne razumeju, i osećaju ga svojim jer i sami ne znaju ko su? Ili ga ne vole oni koji „znaju sve“, i razumeju sve, osim njegovog „ludila“? Sada je izvesno da mi nikad nismo imali takvog slikara, i može biti, nikad sličnog nećemo imati.
Da je Milićev pesnik Vasko živ, sada bi rekao: jedan slepi carski paun odneće njegov slikarski stalak u tamu. Za njim će otići blizanci vučići koji su mu jezikom mešali boje. Kičicu njegovu uzeće sveti Luka lično. Presušiće kiše ćilimarke koje su mu ispirale platna. Učena zmija čuvarkuća od koje je dobio prve i poslednje pouke, zaćutaće, podvijena repa. Mećave više neće prodavati njegove slike vešticama. Ali, kule njegove lebdeće u oblacima iznad Mačve, večno…
Autor: Redakcija MZR/Ozon
