Ostvarila nam se želja, sada imamo kuću! U ovoj novoj nećemo da se smrzavamo, u njoj ima mesta i mi donosimo odluku, svi zajedno, kako da idemo napred u još bolje sutra.
Jovica i Marija Kojić iz Sremske Mitrovice ponosni su roditelji pet mališana.
Sa velikim osmehom na licu dočekali su nas mama Marija, tata Jovica, i njovo petoro dece.
Marko, koji je osnovac, doneo je krofne i stavio na sto za goste, a zatim razdragano otišao da se druži sa novim drugarima.
“Sva deca su se dobro uklopila ovde u Martincima, divno je ovo selo, imaju drugare, druže se, u školi su srećni. Zapravo, konačno smo svi srećni”, priča mama Marija.
Nije nam bilo lako, verujem da ima loših sudbina ali nekako, svakom je sopstvena muka najteža, kaže Marija. Mi se borimo nekako nam ide… “ 2014 sam probala da konkurišem za “Kuću na selu”, ali tada nisu bilo u mogućnosti da nam pomognu. Vodili smo tada, rekla bih, nehuman život. Neuslovan za decu. Odlučila sam da u dogovoru sa mužem a uz predlog i odobravanje suprugove mame i njenog muža, pokušamo da dignemo kredit za dogradnju jer smo svi, nas sedam živeli u jednoj sobi.
Uspeli smo, sve je bilo kako treba dok se gradilo. Kredit koji smo suprug i ja podigli iznosi 800.000 dinara, na deset godina, rata je 12.500 svaki mesec.” Dobila sam kredit na osnovu primanja, za renoviranje u julu 2019 godine, ali kada smo renovirali, završili kupatilo i dve prostorije, izbačeni smo iz kuće. Bilo je svega, čak i pucnjave, sve je prijavljeno policiji. Svašta nam se prigovaralo. Izdržali smo. Ali kada sam se porodila, više nije moglo dalje, uslovi su bili nemogući.
“Na žalost, mi sada isplaćujemo još osam godina nešto što nije naše, napravili smo kupatilo i dve sobe, isterani smo u decembru, otišli smo u privatan stan, posle su nas vratili. Imali smo jednu prostoriju, spavali smo nas šestoro, posle smo napravili dve prostorije, kupatilo, kopala se kanalizacija, sami smo je kopali, posle smo isterani,” kaže Marija.
U januaru 2020 godine, ja sam ponovo pokušala da ostvarim kontakt sa organizacijom “Srbi za Srbe”, oni su me tada pitali kakva je situacija. Pitali su, da oni su renoviraju kuću ali su se plašili da zbog nesuglasica u kući muževljevog očuha i majke, oni neće upisati, da je i na nama deo kuće. Što je na kraju i ispalo dobro”, priča Marija.
Tada smo konkurisali preko humanitarne organizacije „Srbi za Srbe“.
Tražili smo kuću i našli smo ovu, kuću su oni platili, iznos kuće je 15.000 evra, sve je upisano na decu.
U Martincima nema vrtića, ima predškolsko i škola, ja radim u pekari Kosmos u Sremskoj Mitrovici. Problem je, i da putujem, nemam prevoz, a niko ne ide u četiri ujutru za Mitrovicu. Subrug posle deset godina, dobija otkaz u firmi. Nesreća za nesrećom, ali imamo ovo naše dečije blago, priča Marija.
Hteli smo da ozidamo ove dve sobe i otvorimo pogrebnu radnju jer je u Martincima nema, preko puta je groblje, mužev otac ima pogrebnu radnju i cvećaru u Hrtkovcima. Ništa ovde nije renovirano, sve je ovde kako jeste, postavili smo vrata, treba da stavimo samo purpenu. Sva deca idu ovde u školu, Ana je osmi razred i želi da bude carinik, Marko je šesti razred, Mitar je drugi razred i Ena je treći, beba ima godinu ipo. Uselili smo se u kuću bez nameštaja. Muž privatno radi zidarske poslove.
Problem? Nedostatak sredstava da sredimo osnovno. Biće i za to, vredni smo.
Sada nam fali veš mašina i šporet. “To nam je hitno ali nema se, važnija su uvek deca”, kaže Marija.
Naravno i nešto nameštaja, zdravi smo i vredni renoviraćemo i dograditi sobu za decu. Iako bi pomoć dobro došla i nije nas sramota da je zatražimo, to je sve za decu, dodaje Marija.
Namera redakcije Ozona, jeste da svi dobri ljudi koji mogu pomogno ovoj hrabroj porodici.
Za početak, potreban je ispravan frižider i šporet.
