Zorica Jovanović: Rukometašica od malih nogu

SREMSKA MITROVICA. Ni sneg do kolena, ni temperatura od 40 stepeni Celzijusovih ne bi omeli Zoricu Jovanović iz Mačvanske Mitrovice da ode na još jedan rukometni trening. U životu ove, već nekoliko godina veteranke, rukomet od malih nogu ima posebno mesto.

Rođena Mačvanka sportom, prvo malo atletikom, a zatim rukometom se počela baviti još u Osnovnoj školi „Dobrosav Radosavljević Narod“ kod čuvenog nastavnika Jove Martinovića koji popularisao rukomet i zahvaljujući kojem su iz upravo ovog mesta iznedrile brojne kvalitetne rukometašice. Njemu, kako kaže Zorica, duguje veliku zahvalnost, jer ju je on uputio na jedan put ne kojem su joj se dešavale samo lepe stvari.

U leto sada već daleke 1982. godine zaigrala je Zorica za Ženski rukometni klub „Srem“ u kojem ostaje narednih nekoliko sezona. Iste godine je sa ekipom OŠ „Dobrosav Radosavljević Narod“ učestvovala i na finalnom takmičenju Školske olimpijade Vojvodine. Kako se na terenu pokazala kao izuzetno kvalitetan i požrtvovan, posvećen igrač i zbog prikazanih rezultata stručna komisija Rukometnog saveza Vojvodine je ubacuje da igra i za tadašnju juniorsku reprezentaciju pokrajine. Usledilo je nekoliko vrelo supešnih sezona za nju.

Zbog udaje i rođenja ćerke Jelene 1985. godine, a zatim i sina Vlade 1988. prestaje da igra i pravi pauzu dugu čak jednu deceniju. Rukometu se zvanično vraća vraća 1995. godine.

„Kajem se što sam prekinula da treniram taj duži period, možda sam mogla postići nešto više i otići negde dalje u ovom sportu da nije bile te pauze od deset godina, ali čim sam se ponovo našla na terenu imala sam osećaj da ga nikada nisam ni napuštala“, priča Zorica.

Od ’96. godine  ona nastupa za ŽRK „Sremexpers“ koja se takmiči u prvoj „plavoj“ ligi i u ekipi koju su činile mahom mlađe igračice preuzima značajnu ulogu u ostvarivanju dobrih rezultata. U periodu od te godine, pa do 2001. odigrala je 94 utakmice na kojima je postigla 461 gol.

Talentovana, jaka, brza, požrtvovana – takva je bila nekada na terenu, a takva je Zorica i sada.

Od 2017. godine ona je član veteranske ekipe ŽRK „Srem – uni“ i sa svojim saigračicama nastupa na brojnim turnirima širom Srbije, ali i zemaljama nekadašnje Jugoslavije. Ona kaže da kao i svi sportovi i rukomet traži puno truda, rada, posvećenost, odricanje, a da se sve to mora zasnivati pre svega na velikoj ljubavi, jer kada je ljubav osnovni motiv, Zorica ističe, ništa nije teško i nemoguće.

„Sport pravi čestite, dobre ljude. Pravi sportista je, po mom mišljenju i dobar čovek“, kaže ona.

Ipak, kaže i da se sport promenio tokom godina, da se ranije igrao lepši rukomet koji je obilovao pažljivo smišljenim i uvežbanim akcijama, dok se sada igra dosta brže i sve se svodi na polukontru i kontru.

„Nikada nisam bila od onih, a uvek i u svakom klubi ima takvih, koji dolaze na treninge čisto reda radi, to kod mene nikada nije bio slučaj, prosto valjda ta moja ljubav je jača od svega. Obaveze i probleme koje možda imam ostavljam po strani i maksimalno se posvećujem svakom treningu i žao mi je što vidim da ja sa ovih mojih pedeset i koju godinu imam više elana od devojčica koje bi mogle da mi budu ćerke, pa i unuke. Nekako ne vidim u mlađim generacijama istu ljubav i strast koju ja i moje veteranke imamo prema rukometu. Naravno čast izuzecima“, priča Zorica.

Ona je celu svoju rukometnu profesionalnu karijeru provela u gradu na Savi, a tu će je kada za to bude vreme i završiti.

„Godinama ljubav prema rukometu nije nestala, nije se čak ni smanjila, ja imam volju i želju da igram i igraću dokle god to budem mogla. Veliki deo mog života je rukomet bio, jeste i biće. Puno toga lepog mi je doneo, dosta prijateljstava, druženja, putovanja, radosti, prošla sam svašta, nije da je uvek sve bilo sjajno i lepo, bilo je tu i brojnih poraza, povreda, ali to je za mene zanemarivo i nebitno“, priča dalje veteranka.

Zorica kaže da joj rukomet tokom života nikada ništa nije uskratio, uvek je znala do svoje vreme i obaveze dobro isplanira i organizuje kako bi mogla da se posveti i njemu.

Ljubav prema rukometu Mačvanka je prenela i na svoju ćerku Jelenu, koja se takođe jedno vreme aktivno bavila ovim sportom, ali i na svoje dve unuke, četrnaestogodišnju Anju i devetogodišnju Unu sa kojima sada često zajedno i trenira, što je čini posebno srećnom i ponosnom. Najveću podršku im pruža njen sin Vlada.

„Da li će unuke nastaviti mojim stopama ne znam, vidim da ih za sada rukomet zanima i izuzetno mi je drago zbog toga, nadam se i volela bih da ovom sportu budu posvećene kao ja, jer im može samo dobre i lepe stvari doneti“, ponosno i sa osmehom završava Mačvanka.