Sremska MItrovica – Slikar Dragan Martinović, rođeni Mačvanin koji živi i stvara u Sremskoj Mitrovici kaže da je kroz istoriju umetnost imala svetle i manje svetle trenutke, ali da se stvaralo oduvek i da doba pandemije nije u tom smislu uticalo na umetnike, ali da je godinama unazad umetnost izgubila na svom značaju, te da su duhovne vrednostu zamenjene materijalnim.
On od stvaranja živi, a slikarstvo je njegova sloboda. Tako je bilo i za vreme vanrednog stanja usled pojeve epiemije virusa korona. Dane je provodi u svom ateljeo ispred platna.
Tokom pandemije nastala je slika „Pojanje za dva Kosova i Petrovo polje“, po svoj prilici rodoljubiva slika koja je izaziva veliku pažnju ne samo među ljubiteljima umetnosti nego i šire publike.
“Posebna slika sa posebnim zadovoljstvom stvorena je za vreme vanrednog stanja usled pandemije. Naslikana je za mog velikog, dugogodišnjeg prijatelja, takoreći brata Ivana Tatića. Slika je njegova životna priča, ali istovremeno i univerzalna srpska životna priča, pa i moja. Na slici su predstavljeni određeni predmeti koji znače njenom budućem vlasniku, a ujedno i Srbima na Kosovu polju u Dalmaciji i u tim krajevima. Svaki predmet nosi svoju simboliku, a zajedno sa tri price koje su takođe našle svoje mesto na slici čine jednu celinu”, kaže Martinović.
On dodaje da je na izradu slike koristio i jednu boju koja odavno ne može da se nađe u prodaju.
“Tokom rada na slici „Pojanje za dva Kosova i Petrovo polje“ sam se vratio jednoj svojoj staroj ljubavi, a to je olovno bela boja. Inače, otrovna boja koja je izbačena iz upotrebe i zabranjena u Evropskoj uniji. Nema je u nabavci, ali sam ja imao jednu tubu koju sam kupio još davne 1989. godine i deo sačuvao. Boja je teška za rad, tri puta je teža od svake druge bele boje, ali daje jedan poseban efekat”, objašnjava Marinović.
Sliku su već sada preko društvene mreže fejsbuk videli mnogi i komentari su više nego pozitivni pozitivni, što mu uvek predstavlja izuzetno zadovoljstvo.
Prošle godine izložbom „Vostani Serbie“ Marinović je napunio prvo sremskomitrovačku galeriju, a zatim i Ruski dom u Beogradu. Radi se o više od 150 slika podeljenih u pet ciklusa, a posvećenih Velikom ratu.
Trenutno je u toku izrada monografije o izložbi na kojoj rade četiri autora i to Dragoslav Bokan, Siniša Kovačević, Svetozar Radišić i Dejan Đorić. Jedan tekst priložiće i Sreto Bošnjak.
„Ova četiri, odnosno ovih pet autora su shvatili da sam ja u tim slikama sublimirao suštinu snage srpstva. Profesor Radišić je rekao da sam jednom izložbom uspeo da objasnim ono što on nije uspeo sa deset knjiga, a to je da u mentalnoj, duhovnoj snazi srpskog naroda leži ključ i da će novi svetski poredak ovde da se sruši“, objašnjava slikar.
On dodaje da je izložba „Vostani Serbie“ u velikoj meri doprinela da dobije Vukovu nagradu, koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije.
Izložbu u Ruskom domu u Beogradi između ostalih posetili su i ministri kulture u Rusiji i Srbiji.
„Za mene ne postojie veći komplimenti od činjenica da je ruski ministar došao u Beograd samo zbog moje izložbe, kao i da se u monografiji Ruskog doma izdate povodom 90 godišnjice postojanja upravo izložba „Vostani Serbie“ navodi kao najuspešnija“, kaže slikar.
S obzirom na veliko životno iskustvo, Dragan ističe da je umetnost trenutno u zapećku, ali da se nada da će ponovo nastupiti bolje, srećnije vreme i za umetnost i za umetnike.
„Umetnost je važna, oduvek je bila važna i uvek će biti važna, ali zavisno od nekih faktora se menja njen značaj koji je sada znatno umanjen. Istorija ljuske civilizacije je obeležena sa dve vrste istorije, pa tako imamo opštu istoriju i istoriju umetnosti. Opšta istorija se bavi mahom debaklima političara i vojskovođa, opšta istorija je obeležena ratovima, prevratima, stradanjima, atentatima i tako dalje, a istorija umetnosti je ona svetla strana istorije uopšte. Ona se bavi stvarima koje su u mirnodopskim, pa čak i u ratnim uslovima i u najgorim mogućim vremenima, neki ljudi Bogom obdareni ostavili iza sebe, njihovim biserima za sledeće generacije. Kroz te dve priče je aposlutno jasno koliko je važna umetnost, međutim postoje vremena kada je umetnost bila opšteprihvaćena, a to je zavisilo svakako od okolnosti koje su nametnule ove dve druge branše – političari i vojnici i vreme kada umetnost nije imala svoje mesto. Mi, nažalost živimo već duže vreme u jednom takvom vremenu i to ne samo mi Srbi u Srbiji, nego je tako u celom svetu. Civilizacija je okrenula ljudski duh materijalnim vrednostima. Umetnost ipak uvek ima značaj koji nekad okruženje aposlutno vrednuje, prepoznaje, poštuje i voli, a i plaća i ima periode kada je sve drugo važnije od umetnosti. Živeo sam u oba vremena i nadam se da ću ponovo da doživim neku svetlost, neku lepotu i da će se ljudi ponovo okrenuti umetnosti“, priča Martinović.
Teško vreme je i za umetnike i za umetnost, ali naglašava da podražava sve one koji se odluče da tu tvrdu koru hleba glođu kroz život.
“Imam troje dece od kojih je sin krenuo mojim stopama. Moram biti iskren i reći da sam ga savetovao da se orijentiše na nešto drugo, isplativije, međutim on je svoj izbor doneo i od njega neće odustati. Starija ćerka mi studira turizam, a mlađa je već izrazila želju da postane glumica. Moj otac je bio glumac i reditelj i ja sam čak u jednom trenutku želeo da krenem njegovim stopama, jer sam pored njega odrastao na daskama koje život znače, ali on mi je objasnio razliku između glumca i slikara, i koliko je slikar slobodniji čovek od glumca, a za mene je sloboda jako važna, tako da sam sam ga poslušao i srcem i dušom i ne kajem se. Možda će ga unuka naslediti, a ja ću je svakako ukoliko to bude njen izbor podržati, jer samo onaj čovek koji radi ono što voli je srećan i samo on je slobodan čovek. Život bez slobode, buđenje s mukom i odazak na posao koji ne voliš je za mene nezamisliv i ne želim ga ni svojoj deci, a ni bilo kom drugom čoveku“, završava Martinović.
Dragan Martinović rođen je u Bogatiću 1957. godine. Počinje da slika još u ranom detinjstvu, a već sa sedamnaest godina prvi put samostalno izlaže u Šapcu. Na likovnoj akademiji u Beogradu zavrašava osnovne i postdiplomske studije u klasi profesora Zorana Petrovića.
Grupno je izlagao na više od dvestotine izložbi u zemlji i inostranstvu, dok je samostalno izlagao preko 140 puta.
