SREMSKA MITROVICA/RADENKOVIĆ. Dok ga se mlađi ne sećaju, jer nisu imali prilike da ga upoznaju i o njemu su verovatno slušali samo priče, oni stariji ga itekako dobro pamte, kažu bio je fudbaler kakvog Radenković ni do dana današnjeg nije imao. Snažan i jak na terenu, sa atraktivnim i neobičnim fintama, pravedan, meraklija, to su reči kojima je svog nekadašnjeg prijatelja i saigrača Stanisavljević Dragorada, poznatijeg kao Džele, opisisu njegovi bivši saigrači.
Bio je to izuzetno kvalitetan igrač, koji na žalost nije imao velikih ambicija i skoro, pa ceo svoj igrački vek proveo u Fudbalskom klubu “Borac” iz Radenkovića. Igrao je svom svojom snagom i svim srcem, bio je glavna fugura na terenu i bilo je podjednako lepo igrati s njim i gledati ga kako igra. O njegovim potezima dugo se nakon svake utakmice pričalo.
Već godinama unazad popularni Džele nije među živima, ali svojom igrom, svojim ponašanjem postao je legenda sela o kojoj Radenkovci često pričaju i to ne samo o njemu kao o fudbaleru, nego o njemu kao čoveku, kao nekom ko je voleo i da se provede, ko je voleo muziku, ponekad i da popije, ko je uvek bio galantan u društvu i nikome nije dozvoljavao da plati ceh. Još uvek se prepričavaju razne anegdote u kojima je on bio glavni lik, pa i o tome kako bi njegov život možda izgledao da je svoj urođeni talenat znao bolje da iskoristi.
Džele rođen je 1946. godine, ali se na tadašnjim igrankama znao šaliti i govoriti kako je dosta mlađi, nikada nije hteo da oda svoje prave godine. Bio je on jedan od najboljih fudbalera koje je selo imalo. Imao je, nekada se činilo, neprirodnu snagu i neke sjajne finte u fudbalu da smo od njega svi očekivali pobedu. Fudbal je bio njegov urođeni talenat, jer on nikada nije radio sa profesionalnim trenerom, niko ga do njega samog, nije učio tim za njega specifičnim potezima, driblanjima, u to vreme seoske klubove vodili su priučeni ljudi, tako da sve što je Džele znao s loptom sam je naučio. Bio je strašan talenat i prava je šteta što ga nije iskoristio, nikada nije pokazivao neke velike ambicije i da bi voleo da zaigra za veći i poznatiji klub, bio je privržen svom selu i svom “Borcu” koji je napustio, samo na kratko kada je igrao za “Budućnost” iz Salaša”, priča jedan od saigrača i dodaje da je u tom selu Džele i radio kao traktorista.
On kaže, da ukoliko ga sećanje dobro služi, misli da je Džele prvu utakmicu za prvi tim igrao sa svojih nepunih 17 godina i da je od tada postao jedan od igrača na kojeg se uvek računalo i u koje se uzdalo.
Pored talenta imao je Džele i srce i taj tip i takav igrač kakav je bio on u to vreme mislim da je mogao da igra u prvoj ligi, a o drugoj da ne pričam, ali nikog nije bilo da ga pogura napred. Sam je pobeđivao utakmice, kada dobije loptu skoro, pa nemoguće je bilo istu mu oteti”, priseća se Svetomir i dodaje da je Džele znao da kada se iznervira skine kopačke i bos igra i da o tome mogu svi stariji u selu da posvedoče. Noge su mu često bile potpuno krvave i izudarane, ali on nije previše mario za to.
Igrao je fudbal Džele i kada je Svetomir prestao, kada je kopačke zamenio drugom ulogom u klubu, jednom od onih upravljačkih. Iz tog perioda, kako kaže Svetomir, najslađa i najdraža su sećanja na pripreme u hotelu Lav u Splitu. Taj period je za njegovog prijatelja Dželeta bio jedan od najlepši, tu se prvi put susreo sa mnogim stvarima koje su mu do tada bile daleke i nezamislive. Bio je Džele oduševljen i ponosno je isticao da “Borac” za koji on igra nije veliki klub iz nekog od gradova tadašnje Jugoslavije, nego iz jednog malog sela u Mačvi.
Zahvaljujući upravo u velikoj meri njemu, ali i ostalim igračima, nakon tih priprema “Borac” je i ostvario plasman u viši rang takmičenja.
Bio je Džele jako dobar drug, bio je laf i na terenu i van njega. Žao mi je što nije iskoristio svoj talenat, jer malo njih je bio potencijal kao on i još mi je žao što se nikada se nije ženio. Mi njegovi nekadašnji saigrači sećamo se da je bio dosta zaljubljen u jednu Željku, on je sa toliko ljubavi pričao o njoj da je nama to bilo pomalo i neverovatno i stalno smo se na taj račun šalili. Željka se međutim udala za drugog i ostala njegova večita patnja.
Na žalost, Dželeta je savladala teška bolest i preminuo je 2000. godine, a o njegovoj ljubavi prema fudbalu svedoči čak i njegov spomenik na kojem je isklesana njegova slika u dresu, a pored spomenika smeštena je i fudbalska lopta.
