Sremska Mitrovica – Dvdesetjednogodišnjeg Darka Ostojića iz Salaša Noćajskog u svom selu, ali i u okolnim mestima znaju kao vedrog i uvek dobro raspoloženog, ali pre svega vrednog dečka, nekog ko će uvek i svakome da pritekne u pomoć. Darko, poznatiji po nadimku Lačak jedan je od nekolicine mladih ljudi koji je odlučio da ostane na selu i da se bavi isključivo poljoprivredom – ratarstvom i stočarstvom. Na to se mladi Salaščanin odlučio nakon smrti svog dede koji je takođe bio poljoprivrednik.
“Pre više od pet godina, tačnije 2013. kada mi je deda preminuo ja sam njegove poslove pruzeo na sebe, jer mog oca poljoprivreda nikada nije zanimala, a ja sam je nekako oduvek voleo, valjda je baš deda tu svoju ljubav preneo na mene. Počeo sam sa tih pet hektara koliko mi je on ostavio, a iz godine u godinu hektari su se povećavali”, počinje Lačak.
Trenutno on obrađuje 20 hektara zemlje, od toga pet je u njegovom vlasništvu, dok ostatak uzima u zakup. Na toj površini pet hektara je namenjeno za pšenicu, isto toliko i za kukuruz, 2 ha za detelinu, 4 ha za soju, a ostatak za suncokret.
„Sada obrađujem 20 ha, ali planiram da u narednom perodu tu brojku povećam, jer mislim da mali poljoprivrednici ne mogu da opstanu, da nisu konkurentni, Naravno, mlad sam, mogu dosta da radim, volim i želim da radim, da pokušam da dam sve od sebe da od zemlje, što bi se reklo, mogu da živim da izdržavam sebe i svoju porodicu“, nastavlja mladi Salaščanin.
U svom tovilištu Darko ima 12 grla junadi, nekoliko krmača i 15 ovaca, brigu oko svih životinja, baš kao i oko zemlje on vodi sam, sve postiže i kako kaže, ništa mu nije teško.
„Sve želim da povećam i hektare i stoku, nazad nema. Trenutno su moji kapaciteti što se tiče stočarstva vrlo ograničeni i za neku zamisao koju imam nedovoljni, upravo zato na proleće planiram da zidam jedan objekat za tov svinja, pa ćemo da vidimo. Mada cena svinja je loša, pa ne znam koliko je to u ovom trenutku pametna ideja. Ulozi su sve veći, a zarada, ako je i postoji je minimalna“, priča dalje Lačak.
Što se tiče poljo mehanizacije, ni tu situacija nije najsjajnija, mašine su kaže Lačak, prilično stare, ali ima sve ono što mu je potrebno da obradi svoju zemlju i to mu je najvažnije, ukoliko nešto i zafali, prijatelji iz sela su tu da pruže pomoć.
On kaže da se nada da će država u narednom periodu više pažnje da posveti mladim poljoprivrednicima, jer sve je manje onih koji žele ostati na selu, tako da mlade koji se odluče za to treba dodatno motivisati.
“Sela se polako gase, sve je manje mladih momaka koji su se odlučili baviti poljoprivredom ili su se preselili u gradove ili su našli poslove u raznim firmama, što je s obzirom na stanje stvari i razumljivo i bilo bi dobro bar malo da nam država pomogne, eto na primer oko cene goriva”, kaže Lačak.
Za neka dva meseca njega kao i ostale poljoprivrednike čeka prolećna setva i taj deo godine je svima njima možda i najteži u toku godine, jer se dosta sredstava uloži u repromaterijal, semena su skupa, đubriva, gorivo.
„Prošle godine „urea“ je koštala 34 dinara po kilogramu, a ove godine cena joj je skočila na čak 46 dinara. To valjda dovoljno govori koliko nas čeka teško proleće u finansijskom smislu“, odmahujući glavom priča Lačak.
Pored svih tih stvari, on ipak ne bi voleo ničim drugim da se bavi, ne pronalazi se ni u jednom poslu, sebe ne vidi kao nekog ko bi radio u firmi od 8 do 4.
„Da ne volim poljoprivredu ne bih se bavio njom, jesu to muke i jeste da ima tu brige, čupanja kose, ali bude tu i lepih stvari, pa na primer kada je sezona žetve okupimo se mi mladi iz sela, pa sa jedne njive na drugu, pomažemo se, radimo, šalimo, bude smeha, priče, svega i to su neki trenuci kada zaboravim sve ono manje lepo. Nisam se pokajao što sam se opredelio za poljoprivredu, ali ima još vremena za to“, kroz osmeh završava Lačak.
