Sremska Mitrovica – Šezdesetogodišnji Mikan Branković iz Zasavice I duže od tri decenije bavi se lovom, a uporedo i sa uzgojem pasa. On se, kako kaže, pronašao i u jednom i u drugom, a brojna priznanja koja krase njegove police govore u prilog tome da je i veoma uspešan.

“Lovom se bavim od davne 1982. godine, to je nešto što me ispunjava evo i sada podjednako kao i na početku mog bavljenja tim sportom. Po rezultatima koje sam postizao reklo bi se da sam uspešan, a ja samo kažem da volim i lov i pse i da jednostavno uživam u tome”, počinje Mikan i dodaje da ta ljubav nije nasleđena kao što je to čest slučaj sa lovcima.

“Samo ujak mi je bio lovac, nisu lovili ni otac ni deda, tako da je to baš da se tako izrazim, moja ljubav, nisam je nasledio od nekog, niko me ka tome nije upućivao. Kao mlad igrao sam fudbal i to me je držalo do nekih 26, 27 godina, do tada se nisam bavio lovom, ali kada sam kopačke okačio o klin i kada sam uplovio u taj drugi sport više me lopta nije zanimala”, kaže kroz smeh Mikan.

Da lovi prvo je krenuo sa tadašnjom seoskom lovačkom sekcijom, sada je ona već prerasla u nešto više od sekcije, tako da je Mikan član Lovačkog društva “Mačva” iz Zasavice I, a član je i Udruženja ljubitelja goniča iz Šapca.
On se već neko vreme bavi uzgojem isključivo jedne rase, u pitanju je rasa psa pod nazivom srpski gonič.

“Uzgojem pasa počeo sam da se bavim nekako paralelno sa lovom, mada ne sa ovim psima, počeo sam sa ptičarima, posle sam zavleo tu našu rasu, srpske goniče i sada imam isključivo njih. Zanimljivo kod ove rase jeste što je do nedavno bilo zabranjeno voditi te pse u lov u Srbiji, što iskreno verujem da je jedinstveni slučaj ako ne u svetu, onda bar u zemljama regiona. To je naša priznata rasa, a do skoro nismo smeli da lovimo sa njom, međutim ljubitelji pasa su se izborili da se to promeni”, objašnjava Mikan.
U svojoj odgajivačnici on nikada nema previše pasa, tek četiri ili pet. Toliko kaže da je za njega sasvim dovojno i da tako svakome od njih može da posveti dovoljno pažnje.

Mikan je čest učesnik izložbi i takozvaniih utakmica. Sa svojm psima je ostvarivo uspehe ne samo u Srbiji nego i u regionu.

“Imao sam puno uspeha i dobrih rezultata sa psima i kada je reč o njihovom izgledu i radu sa njima, u zadnjih par godina dosta se čulo o meni, recimo prošle godine sam bio treći na Prvenstvu Srbije, ove godine drugi, pre par godina prvi, konstantno sam u vrhu, ili na samom vrhu ili pri vrhu. Poznaju me ljudi po Srbiji, ali i van granica naše zemlje”, priča Mikan i dodaje da veruje da njegovi uspesi i proizilaze iz činjenice da nikada nije imao puno pasa, da se na bavi njima zbog novca i neke zarade koju eventualno može da ostvari njihovom prodajom, nego isključivo iz ljubavi.

“Svi psi traže dosta pažnje, što je veća pažnja veći su i rezultati, to naravno nije slučaj samo sa psima, mislim da je generalno u životu tako. Pse držim iz ljubavi, pre ću pokloniti nekome psa, nego ga prodati, to nije način na koji ja zarađujem. Volim pse, volim da se brinem o njima, posvećujem im i pažnju i vreme i to vrlo rado činim, doduše polako me stižu godine i vremenom ću smanjivati broj pasa koje uzgajam”, kaže Zasavčanin.

On svakako ima u planu da nastavi da se bavi i lovom i uzgojem pasa, ali napominje da je sve manje mladih zainteresovano za te stvari.

“Iskreno mi je žao što je interesovanje mladih i za lov i za kinologiju vrlo oskudno, na nivou Srbije mogu reći da taj sport izumire i to je činjenica. Mi u selu imamo 17, 18 prijavljenih lovaca od kojih nas 12 redovno ide u lov, nije to mali broj, ali zato imamo samo dva mlađa člana, oni su tek početnici, pioniri. Već godinama unazad nema priliva novih ljudi. Doduše, lov je postao skup sport, mladi nemaju ni dovoljno novca, ni vremena, a ni volje koja je možda i najbitnija”, priča Mikan.

On najčešće ide u lov na sitnu dvljač, lovi fazane, zečeve, lisice, šakale, a nakon svakog lova, ističe, d je dobro druženje zagarantovno.