Dok većina seoskih mladića planira da se preseli u grad i da se zaposli u nekoj firmi, tri momka iz Ravnja svoju budućnost vide na selu. Oni su mladi, vredni, puni entuzijazma, oni su Jovan Kuzmanović, Slobodan Bančević i Nemanja Bakočević.
Jovan je počeo je da se bavi poljoprivredom od malih nogu, već sada sa svojih devadesetosam godina preuzeo je na sebe kompletnu brigu o svom domaćinstvu. Ono što ga ipak najviše zanima jeste poljoprivredna mehanizacija, a i jedan je od nekolicine kombajnera u selu.
„Tata i deda su se bavili poljoprivredom, najviše ratarstvom, pored toga bavili su se, ali u manjem obimu i povrtarstvom i stočarstvom. Meni je ratarstvo i najmilije, vožnja kombajna je posao koji najviše volim da radim i da mogu vozio bih ga tokom čitave godine“, počinje Jovan.
On obrađuje 12 ha zemlje, od kojih je na 70 ari posađena paprka. Od stoke drži svinje, ali plan je od jeseni da nabavi i telad.
Od poljo mehanizacije ima sve što je za njegovo domaćinstvo potrebno, kombajn, traktore i priključne mašine.
„Na žalost sve je to stara mehanizacija, međutim to nije izgovor, borim se nekako sa tim da i sa njom takvom obradim zemlju onako kako treba i da mi usevi budu kvalitetini kao i kod velikih proizvođača koji imaju moderne, jače mašine“, kaže mladi Ravnjanac.
Njemu veći deo leta prođe u kombajnu koji vozi od svoje šesnaeste godine.
„Sećam se kada sam počinjao sam da upravljam kombajnom, velika je to mašina i nije svejedno voziti je, ali moje želja i volja su bile dovoljno jake da se brzo osamostalim. Iz sezone u sezonu sticao sam iskustvo sa tom mašinom i sada mi je pravo uživanje kada žanjem. Uslovi u kojima radim jesu jako loši, visoke temperature, prašina, radi se od jutra do mraka, ali navikne se čovek, plus ako nešto voli sve je lakše“, priča Jovan i dodaje da je on sam zadužen i za održavanje kombajna i ostale mehanizacije, naučio je da otklanja kvarove i majstor mu je retko kada potreban.
Žetva je, priča on, ove godine počela izuzetno rano, već krajem maja, a trajala je do sredine jula. Sa prinosima nije zadovoljan, jer su vremenske prilike bile jako nepovoljne.
„Ova sezona je lošija, naredna će nadam se biti bolja. Moram biti pozitivan, u poljoprivredi ništa nije sigurno, ali ja sam se za nju odlučio i nema nazad, samo napred. Cilj mi je da obnovim mehanizaciju i verujem da ću ga u nekoj budućnosti ostvariti“, poručuje Jovan.
Dvadesetjednogodišnji Slobodan se za razliku od njega poljoprivredom bavi jako kratko, odnosno tek od ove sezone. Nakon nekoliko godina provedenih u firmama u gradu, on je odlučio da želi da se oproba u poljoprivredi kojom, kako kaže, nikada ranije ni on, a ni njegov otac nisu se bavili.
„Moji nikada nisu bili neki veliki poljoprivrednici, međutim ja mislim da bih u tome mogao biti uspešan. Slušajući Jovana i posmatrajući kako on radi, u meni se rodila želja, ali i niz ideja o tome kako bih od zemlje mogao da živim“, počinje Slobodan.
On je ove godine obrađivao 3 hektara, od kojih je zasejao kukuruz na 2,5 ha i papriku na ostatak.
„Roditelji se nisu uključili u ovaj moj poduhvat, ali imam njihovu podršku. Puno je toga što treba i moram da naučim, ljudi misle da je biti poljoprivrednik lako, da tu treba više snage nego znanja, ali nije tako, snaga bez znanja ovde ne vredi. Dosta se konstultujem sa drugim ljudima koji su u poljoprivredi jako dugo, sve me zanima i sve želim da znam, ništa ne želim da prepustim slučaju“, priča Slobodan.
Mladi Ravnjanac ipak priznaje da mu je sve delovalo dosta lakše, ali da se nije pokajao. Njegov plan je da za narednu godinu obezbedi više zemlje i da na njoj zasadi suncokret.
„Moja prvobitna zamisao, koju ću težiti da ispunim dogodine, jeste da mi 10 hektara bude pod suncokretom, po mojoj nekoj računici to je prlično isplativa kultura. Nadam se da će tako i biti“, optimista je Slobodan.
Najmlađi od njih, osamnaestogodišnji Nemanja odlučio se za stočarstvo, tačnije bavi se tovom svinja. Trenutno u svom tovilištu ima 60 komada, što običnih, takozvanih belih svinja, što mangulica.
„Ja selo volim, volim poljoprivredu i nemam nameru da napustim Ravnje. Da je lako biti pojoprivrednik – nije, ali to je moja odluka i daću sve od sebe da budem uspešan u ovome što radim“, kaže Nemanja.
Njegov otac se takođe bavio svinjarstvom, ali otkako je Nemanja na sebe preuzeo taj posao proširio je proizvodnju i na to su jako ponosni obojica.
„Tri godine čitav posao i sve obaveze u vezi svinja su na meni, tata se iz tog posla povukao i fokusirao se na povrtarstvo. Godišnje sam do sada predavao oko 200 svinja, što je za početak za mene zadovoljavajće. Teško mi je da postignem sve sam, naporan je to posao, ali neću da se žalim. Pomoć tražim samo u vidu saveta“, priča Nemanja.
Njega sada muči loša otkupna cena svinja, jer ulaganja su bila velika, ali želi da veruje da će i to doći na svoje.
„Do kraja ove godine mislim da neću uspeti da proširim proizvodnju, odnosno da povećam broj svinja, međutim već naredne ozbiljno ću raditi na tome. U planu mi je da nabavim i telad, pa da vidim kako će to ići. Cena bikova je sada ekstra, što je ohrabrujuće“, kaže Nemanja.
On, Jovan i Slobodan optimistični su, veruju da će neke naredne godine doneti boljitak i da ipak ima nade za selo. Oni svoje neće napuštati, kao i do sada radiće zajedno, jedni drugima pomagati i pružati podršku.
