Škola u Radenkoviću datira još sa kraja 19. veka, tačnije iz 1894. godine. Radenković je u tom periodu počeo naglo da se razvija i samim tim povećavao se broj stanovništa, odnosno dece. Meštani, od kojih je tek poneko bio pismen, imali su želju da u selu otvore školu i opismene svu svoju decu, jer samo mali broj njih je nastavu u to vreme pohađalo u susednim Glušcima.

Te godine, 11. avgusta radenkovački seljaci potpisali su molbu upućenu tadašnjem Ministarstvu prosvetnih i crkvenih dela u kojoj se navodi da to selo ispunjava uslove da samo otvori školu jer to, kako je navedeno u molbi, garantuje više od 200 poreskih obveznika i sve veći broj dece.

Prve dve godine nastava se izvodila u jednoj sobi u kući Milana Mile Jankovića, sve do trenutka kada je završena izgradnja objekta škole koji je i dan danas u funkciji. Đaci u školu u Radenkoviću uselili su se 1896. godine. Tadašnja škola imala je samo jednu učionicu, ali četrdesetak godina kasnije objekat je dograđen, odnosno izgrađena je još jedna učionica i prostorija za učitelja.

Prvi učitelj u školi koja je u to vreme upravo zbog nedostatka učitelja bila trogodišnja bio je Dobrosav Ivanković, a najduži staž u školi je imao Dragorad Tojić koji je učeći generacije i generacije dece u Radenkoviću proveo čak 4 decenije. Malo je onih prosvetnih radnika koji su čitav životni vek proveli u samo jednoj školi.

Ime „Dobrosav Radosavljević Narod“ nije originalno ime škole koja je dugo posle Drugog svetskog rata nosila naziv Janko Veselinovć, baš kao i škola u Noćaju.

„To je jedna od najstarijih zgrada u okviru Osnovne škole „Dobrosav Radosavljević Narod“ koja je još u funkciji. Pridodali smo joj i pripremno odeljenje, odnosno vrtić predškolske ustanove „Pčelica“, tako da sada tamo borave učenici nižih razreda osnovne škole i mlađi“, kaže direktor škole Slađan Papić.

On napominje da kao i u mnogim selima i u Radenkoviću poslednjih godina sve je manje dece, trenutno školu pohađa 22 učenika u dve kombinacije razreda, po 11 učenika u svakoj.

„Malo je učenika, ali je to naša realnost. Gase se čitava sela, a kako ne bi onda i škole. To je tužno i mislim da će biti sve gora situacija. Vrlo je važno da selo ima školu, jer dok postoji škola i selo živi. Kako mi da na primer ugasimo tu školu i pošaljemo đake u Noćaj, to bi možda bilo racionalno, ali teško prihvatljivo za roditelje u Radenkoviću“, priča dalje Papić.

Pored malog broja učenika ni sami uslovi u školu u Radenkoviću nisu sjajni. Objekat je star, oronuo i potrebno je dosta rada na njemu.

„Ne znam odakle bih počeo, možda od krova koji treba da se uredi ili od fasade, temelja onog dela koji je naknadno dograđen i koji je u izuzetno lošem stanju. Objekat u Radenkoviću je jedini u okviru škole „Dobrosav Radosavljević Narod“ koji nema centralno grejanje, pa tako od jeseni do zime lože se peći na drva. Nažalost i te peći su dosta propale, služe nas već dvadesetak godina hitno ih treba menjati“, dodaje direktor.

On kaže da je imao zamisao da jednu staru šupu koja se nalazi u neposrednoj blizini škole pretvori u kotlarnicu i da se uvede centralno grejanje, jedna manja peć bi, kaže on, mogla da zagreje čitav objekat koji zaista nije veliki.

„Ideja je tu, ali šta mi ona vredi kada za njenu realizaciju nemam sredstava. Ja znam da su uvek prioritet škole sa većim brojem đaka, ali to svakako ne znači da su manje škole i manje bitne i da deca koja idu u njih ne zaslužuju podjednako dobre uslove. Nama bi, na primer ta jedna mala peć sa kotlarnicom jako puno značila, poboljšali bi uslove za rad i deci i učiteljima“, nastavlja Papić.

Za kraj on dodaje da škola treba i da se okreči i spolja i iznutra i da se nada da će u nekom narednom periodu da se iznađu sredstva da se škola dovede u red.